Grabljivci preko interneta

Standard
Grabljivci preko interneta

Dragi moji,

Ako mislite da smo vršnjaci po kalendaru, moram odmah da vam kažem da nismo, ali koliko znam o sebi, i ja sam nekada bila u tom, kako kažu, najsrećnijem dobu. Odrasli kao da ne žele da se sete svih muka koje se zovu odrastanje i misteriozan put koji vodi u kakvu-takvu zrelost. Ali da se vratim na vas, koji imate tako mnogo problema: kako svojih, tako i onih, koji se tiču drugih: škole, nastavnika, drugova i roditelja…Tu su i ona očekivanja da se uklopite, da ne štrčite, da vam se niko ne smeje, da vas uvaže, čuju, Teško i za napisati, a kako li tek za ispuniti!

I onda, kad se osamiš, tužan jer te niko nije pozvao ili zbog nečega što ne možeš da imaš, sedneš pred monitor i kreneš u svet… Svet sa koordinatama. Google sve zna i sve može, može da te poveže, informiše, da ti pruži sve što bi želeo, a još nemaš. Namerno kažem koordinate: navodno sve se zna. Ali vodi računa, jer je to samo varka. Znaš za plus i minus? Znaš i za beskonačno? Koordinate nisu na Googlu, već u tebi. Da li ih imaš? Da li znaš kada i gde možeš da se izgubiš i koga možeš da sretneš, tražeći izlaz?

Ovo sto sam napisala ti deluje sasvim suludo i nemoguće. Mislis, eto, opet me ograničavaju, savetuju, drobe ili kako se ono kaže – smara neka budala koja ne zna da ja valjda znam i ko sam i šta sam. Meni se to ne dešava.Veruj mi, imam ja poverenje u tebe, u tvoju pamet u glavi, ali nemam poverenja u onu drugu stranu, iza ekrana. Imaš li ti? Ako imaš, zasto imaš? Ovo ti zvuči smešno, ali da te pitam nešto: kad prelaziš ulicu, da li imaš poverenja u vozača da te neće zgaziti i da li juriš pod auto ili pažljivo procenjuješ situaciju? Gledaš i semafor, zar ne? Pa vidiš, kad si na bilo kojoj društvenoj mreži, uopšte na internetu, moraš znati da na tvom semaforu mora uvek biti upaljeno žuto svetlo, a znaš da to znači – oprez.

Zašto oprez? Pa, eto tako. Neki ljudi baš vole da se lepo provedu, a da ih to ništa ne košta, a da za to, što ništa ne daju, dobiju sve. Da ti objasnim: sedneš ispred ekrana, uđeš na neku mrežu, onako malo da vidiš šta ima novo, da malo tužan dan učiniš veselijim. I tu, neočekivano, pronađeš srodnu dušu i razumevanje…

Emocije ne znaju za zemaljsku geografiju, godine, status. Ali ne znaju ni da prosude koliko je, i da li je s druge strane baš onako, kao što nam neko piše. Emocije su čudo, umeju da budu razne i vrlo nerazumljive, čak nekada nismo u stanju da ih razumemo, iako su naše. Nikada ne znaš šta i ko će ih izazvati. Drugi ljudi, pogotovo virtuelni, mogu biti samo ekran po kome ispisujemo svoja očekivanja, želje, nade, sve ono što nemamo – a oni mogu da imaju i nude. Kako se ono kaže? A, da – srce na dlanu. Zar nije pametno zapitati se jesu li to moja očekivanja ili se stvarno neko najiskrenije bavi mnome kao ja njime?

Eto, ništa strašno i komplikovano. Samo par pitanja i  – žuto svetlo je upaljeno.

Toliko za danas, da ne „smaram“ više.

Tvoja Mila

Advertisements

One response »

Napišite komentar (ne morate biti ulogovani, niti ostavljati email adresu)

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s