Emotivne omče virtuelnog sveta

Standard
Emotivne omče virtuelnog sveta

Ušuškamo se u  virtuelnu mrežu, u njoj nam je prijatno i toplo. Upijamo lepe reči, osmehujemo se, nepoznati ljudi nam postaju prijatelji, razmenjuju se prijatni izlivi, osmesi, srca i ljubav. U virtuelnom svetu je sve lako i dostupno, ali iako smo svesni te „olakosti“ i brzine kojom se sklapaju prijateljstva i otvaraju duše, potvrđuju ljubav i naklonost, ta igrica prija. Sebe drugima odašiljemo kroz jednodimenzionalni odraz: poput onog, kada se fotografišemo, pa se namestimo, trudimo da zablistamo, sa najlepšim osmehom, u najboljoj odeći i ambijentu.  Isto to rade i drugi, pred nama. Prijatelji počinju da se nižu privučeni tim našim „uglačanim“ sjajem na pozornici, sve je tako neverovatno lako. Imponuje nam da smo neko i nešto, primećeni, podržani,  konačno smo pronašli svoju oazu mira u kojoj možemo da predahnemo, osetimo se bitnim, pametnim, uvaženim.  Počnemo i  u sebe da se zaljubljujemo, u tu svoju drugu, glamuroznu sliku koju smo sazdali u očima drugih, a oni je prihvatili kao da smo mi. Volimo sve oko sebe, prijatno nam je i osećamo se bezbedno. Čini se da je to naš pravi, topli dom u kome nema problema, nevolja, stresova, a čak i ako dođu, rešimo ih kratkim pritiskom na „block“ i za minut zaboravimo na onog, ko nas je uzdrmao. To je jedan probran, istančan i kontrolisan svet koji uljuljkuje naš ego fejvovima, retvitovanjima, podrškama, pozitivnim energijama i pohvalama.

Fine i dobre duše, mekog i senzitivnog pera počinju da privlače sebi slične, srodne duše…Neke se i pretvaraju da divno pišu, a zapravo u celosti ili delimično pozajmljuju reči velikih pesnika, mislioca, i tako stvaraju „svoja dela“, tj. imidž na virtuelnoj mreži. Mi se u te njihove reči zaljubljujemo, one deluju na naš um, emocije, pa čak izazivaju i telesne senzacije. Zalupa nam jače srce, drhtimo, ruke počinju da se znoje.

Kad stignemo ovde, to je drugi stepen, prag, koji nismo smeli da pređemo. Povratak je još uvek moguć. Ukoliko se otisnemo i pustimo iluziju da se nastani unutar naše, sopstvene iluzije, biće kasno. Izmišljeni mi, izmišljen svet, a izmišljen i taj, drugi čovek.  Od toga ćemo nastradati realni mi i naš realni život.

Upravo taj trenutak u vidu sjajnog mamca, pojačanja naših emocija u mreži prepunoj neobičnog, čudnovatog i nikad doživljenog, a možda i zabranjenog, rađa nove fantazije koje projektujemo na tog drugog čoveka, uzdižemo ga i smatramo savršenim. Zbog toga što baš to i želimo, ne pristajemo na prestanak sna, očarani smo, a na sve „sitne nelogičnosti“, odmahujemo rukom i kažemo da to nije ništa. „Teško je“. „Ipak je to virtuelni svet“. „Kako smo mnogo toga već uradili i daleko stigli!“. Iz sna ništa ne može da nas prodrma. Još čvršće se hvatamo za to spasonosno sidro, ulažemo dodatnu kreaciju, šarm, liriku, potpirujemo požar ljubavi, koji treba i mora da se smiri. Volimo sebe takve, lepršave i srećne, a svako upozorenje na nepouzdanost tog drugog – sasecamo u korenu. Mislimo da nam zavidi, da je ljubomoran na našu sreću. Slepi smo i pred poljupcima koje šalje drugim devojkama (momcima) – „To nije ništa, to je drugarski“, fejvovima, svim tim važnim elektronskim znacima naklonosti. Ne želimo da vidimo da smo se prevarili, pogrešili, jer ne možemo da oprostimo sa svojom iluzijom, ona je sve što imamo i u nju smo već puno uložili. Progledavanje je veoma bolan proces u toj fazi. Što dublje gazimo kroz ovu vodu i napredujemo, sve više smo njome i okruženi. Shvatamo da nešto nije u redu, ali se tešimo geografskim dislokacijama, siromaštvom, okolnostima, poštovanjem života tog drugog, svojim, njegovim bližnjim. „Kako ćemo“? – „Teško je“. „Mi smo humani, ne želimo da tako mučki povredimo druge“. Istovremeno, druga strana nas i dalje uverava i ima strahovito dobar alibi da naravno „želi“, „hoće“, „voli vas najviše na svetu“….“ali“… To nejasno „ali“ traje dugo. Predugo, kao večnost. I ono je zapravo alarm, upozorenje i znak da druga strana ne može, neće ili ne želi da ispoštuje i proprati svoja osećanja iz virtuelnog sveta.  Preispitujemo se, razum kaže da imamo nemoguće snove, da tu nije nešto u redu, ali sada snovi neće da puste nas! Nama više ništa nije važno, sem tog našeg realnog osećaja i nerealnog čoveka s druge strane, kome težimo.

Kuda dalje? Nazad? Čini se da bi to značilo priznati sebi poraz, da nešto što smo doživeli kao idealno, zapravo je potpuno prolazno i kratkrotrajno. Mrtvo. Lažljivo. Slabije i površnije od bilo kakvog realno ispunjenog odnosa i obećanja. Te rane počinju jače da bole, nego one, koje smo doživeli od realnih ljudi. Ove poslednje su podnošljivije, jer nisu protkane lažima, oklevanjima, nemaju potporu u takvim, „božanskim“ rečima koje smo dobili na poklon od virtuelnog manipulatora i koje su nam tako prijale. Kako?  Takve reči su morale da budu istinite! Shvatamo da je svaki realan čovek zaista nešto i uradio za nas ako je rekao da nas voli, dok mrtva i nepostojeća internet figura – nije ništa. Ovo buđenje svesti ne dopušta da se nastavi dalje, još dublje, jer nailazimo na branu. Naš realni život je zapostavljen, u opasnosti. Okolina nas gubi, najbliži dozivaju da se vratimo, a mi propadamo, venemo –  upali u klopku. Uporedo sa našim bolom, sve više se dešava pritisak na manipulatora, od koga tražimo da uradi nešto, učini tu ljubav realnom, da pristane da se dogodite i ostvarite. Sve vreme mu objašnjavamo da „može“, ali  izgleda da on to neće i ne želi. On počinje da gubi živce, sabijen u ćošak, pokazuje konačno svoju pravu prirodu, osobine koje nije do tada. Od toga nam se lede kosti, lijemo suze i očajni smo. Polako shvatamo da on uopšte nije onakvo dobro, plemenito, nežno i uzvišeno biće kakvim smo ga doživeli i životom mogli da garantujemo da je takvo. Primećujemo i da upravo u trenucima kada njegova odgovornost prema nama i našim realnim stradanjima mora da proradi i preduzme nešto, jer se mi raspadamo, on pronalazi nove inspiracije, prebacuje pažnju i vokabularne mamce na nekog drugog i započinje da gradi nove čarobne kule ljubavi.  Shvatamo da nismo nezamenljivi,  da naše obmane više ni nas ne mogu da zaraze, da smo živeli u predivnom zamku satkanom od iluzija, zalutali u svet mašte. Polako se izduvava ružičasti balon nadanja, druga strana se od nas skriva (možda i nestaje) na internetu, ili ako njegov nalog i dalje živi, ne mari za naše postojanje, smeje se i zabavlja u traženju novog plena. Shvatamo i da smo obmanuti i da je preko puta nas neko ko se samo malo zabavio, obojio svoju realnost vedrim bojama uz našu, a da je sada na našem mestu neko drugi.  Naš život je zaustavljen. Povređeni smo mi, povređeni su naši bližnji. Sada nas peče bezdušnost i neprimećivanje svih onih, koji su bili uz nas, možda nas realno voleli i preklinjali da se vratimo u život. Nosimo stid, strah, osećaj strašne krivice, kajanja, neverice. Pokušavamo da udahnemo i pokrenemo se zatrpani ruševinama svog života. Neki vide izlaz u tome i da ga okončaju.

Zaključak:

Ko je kriv? Da li je kriva samo jedna strana ili odgovornost snose obe? Ili je kriva mreža?  Sada ta pitanja ništa ne vrede, kao ni odgovori na njih. Mrežu čine ljudi, pa tako ona, kao „hladan mehanizam“ ne može da bude kriva. Neko na njoj pronađe posao, neko razonodu, neko znanje. Ako ste na njoj pronašli „ljubav“, onda je to do vas, to je  ono što je vama bilo potrebno i što ste privukli. Ukoliko se to dogodilo, sada više nema smisla ni svrhe prebirati po gorčini, patnji, osećajima prevarenosti i izdaje. Ali kako sve to odbaciti, kada je ljubav bila realna i mi smo zaista realno povređeni? Suočavanje sa našim sanjarenjima, koja su nas i dovela do ivice provalije i prihvatanje odgovornosti, neophodan je korak u prihvatanju sadašnjeg poraza,  ali i iskorak u izbegavanju budućih sličnih eksperimenata i bolnih iskustava.  Takođe, uz čvrsto odupiranje svim budućim lakovernostima i naivnostima, radom na sebi.

Poverenje u ljude na društvenim mrežama mora biti pod kontrolom, smešteno u fioku na kojoj piše „oprez“, a pogotovo otvaranje i poverenje na emotivnom planu. Internet je prepun bića željnih ljubavi, očajnika i slabića. Da su jaki, ne bi ni voleli preko Interneta, a ukoliko bi zaista voleli i bili jaki, tada ne bi postojala ni jedna prepreka da tu ljubav i realizuju.

Da li vam se ovako nešto dogodilo na Tviteru ili na nekoj drugoj društvenoj mreži, uopšte, na internetu?

Verujemo da jeste, ili da znate bar nekoga ko je prošao kroz ovakav ili sličan pakao.

Ostavite nam svoje komentare i iskustva.  Biće nam dragoceni, jer su svedočanstvo o onome što se realno dešava u ovom svetu i kakve sve opasnosti prete. Oni su putokaz onima, koji su sigurni da tako nešto nikada ne može da im se dogodi. Može. Deli ih samo korak od toga-samo jedna olabavljena emocija. Ovakvih istorija, verujte, mnogo je. Oduprite se na vreme, dok ne bude kasno.

„Pre nego što se neko veže za vas, dobro ga upoznajte. Možda se iza „ranjive“ duše krije manipulator željan pažnje, koji „unovčava“ svoj očaj“.

Vode plavetne…

@mudra_lutka

Advertisements

7 responses »

  1. To nije greška. Realni svet pruža obris, ton, sliku, uvid u polnu pripadnost, prosečnu starost. Sve te informacije izostaju u virtuelnom svetu. Nemamo ih, već imamo samo ono što nam se projektuje na „platnu“ i na osnovu toga gradimo sliku, kojoj dodajemo i svoje projekcije, dopunu onome što nedostaje. Ne misliš tako?

    • Та пројекција је мешање… допуна онога што недостаје нас увлачи у мешање В и Р живота. Мора да постоји јасна граница између њих, а визу за прелазак из једног у други да заборавимо… Иначе, све горе написано постаје реалност.

  2. Avi svi mi dopunjavamo, zar ne? Kompenzujemo ono što ne znamo slikom koja dolazi iz naše unutrašnjosti. Neku viziju vizije imamo. Kao temelj, na kome dalje gradimo neko zdanje. To je neizbežan proces bilo kakvog odnosa. (Vode plavetne…)

    • Твоје питање тражи јасан одговор… Да, сви ми допуњавамо. И тако мешамо В и Р живот. И ево @invisibilis_ је написала реченицу која мора да нам пали жуто светло на семафору… “ Ko je ta osoba sa druge strane mreže i šta zapravo želi od nas?“

  3. Citajuci vase postove osjecao sam se kao da nesto fali, mozda neki zakljucak, s vase ili moje strane, kao citaoca, i mislim da sam shvatio sta je u pitanju. Ono o cemu vi govorite se moze slobodno klasifikovati kao internet zavisnost jer se manifestuje kao bilo kakva druga vrsta zavisnosti: u pocetku je super i dize vas iz prasine realnog zivota koji je mnogim zavisnicima u haosu, zatim vas „ne radi“ toliko pa ste na soc. mrezama iz navike, a kada probate da apstinirate ta zavisnost se okrece protiv vas.

    Ljudi o kojima pisete su prosli kroz pakao interneta zbog odvajanja od realnog svijeta i potpune posvecenosti internetu. Njima je internet ozbiljna stvar: tu su im prijatelji(i pravi i lazni), cak je i porodica tu, i naravno kao slag na tortu dolazi cyber ljubav, a u ekstremnim slucajevima i cyber seks.

    Rjesenje za ovaj problem bi bila izrada rasporeda upotrebe racunara(ili bilo kojeg drugog uredjaja s pristupom internetu) kao i resocijalizacija, pa makar to bilo i setanje. Ali prvi korak je definitivno: priznanje da ste zavisnik.

    Korisni linkovi:
    https://www.youtube.com/watch?v=KZBCdH-Cxk4 – nesto kao trailer dokumentarca o zavisnosti o cyber sex-u. Preporucujem s obzirom da se bavite slicnom tematikom.

    http://www.helpguide.org/mental/internet_cybersex_addiction.htm – simptomi internet zavisnosti

Napišite komentar (ne morate biti ulogovani, niti ostavljati email adresu)

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s