Ko smo mi, a ko su drugi? Razmišljanja.

Uobičajen
Ko smo mi, a ko su drugi? Razmišljanja.

Oduvek sam se pitala koliko je ljudi na svetu koji u sebi nose taj neuništivi osećaj promašenosti. Samim rođenjem nam je uskraćeno pravo izbora. Osuđeni smo na život u svetu koji možda ne bismo odabrali. Zbog toga se nikada nismo zadovoljavali samo jednim licem. Stvarali smo nova, kao sopstvene mehanizme odbrane od okrutnosti sveta, ali smo time najviše naškodili sebi. U jednom trenutku smo se čak i zapitali koje je od tih lica naše pravo? Jer, kada se predugo pretvaramo da smo nešto što nismo, upravo to i postanemo.

Ceo nas život je samospoznaja. Ne prođe ni trenutak, a da ne saznamo nešto novo o sebi, iako toga najčešće i nismo svesni. Ako živimo upoznajući sebe, kako možemo biti toliko sigurni da poznajemo druge? U ovom slučaju, baziraću se isključivo na naše virtuelne prijatelje. Svako od nas ima razlog zbog čega pristupa društvenim mrežama. Možda je to najbolji način da potisnemo svoju pravu ličnost i budemo ono što nismo. Ne samo da je najbolji, već  je i najlakši način.

Kada sam pre dve godine napravila nalog na Tviteru, učinila sam to isključivo zbog pisanja i čitanja onih, koji su iz istog razloga tu. Primetila sam da ljudi nisu toliko susretljivi kada je sreća u pitanju, kao kada je u pitanju patnja. Niko se neće javiti da pita zbog čega si srećan. Znam da ne smem da generalizujem, ali je najčešće tako. Sa druge strane, brojni su oni koji će iskoristiti našu patnju, našu ranjivost da nam se približe i ostvare neki vid komunikacije sa nama. Nejaki da se odupremo, prepuštamo se i verujemo u njihove dobre namere. Mislimo da su tu da pomognu nama, da smo mi njihovi prioriteti, ali je istina potpuno drugačija. Ko smo zapravo mi, da bismo bili prioritet nekome sa druge strane mreže, nekoga, koga verovatno nećemo nikada ni upoznati?   Ovo pitanje je toliko puta bilo potisnuto potrebom da verujemo da je nekome stalo do nas, ma ko to bio.

Kao što sam već rekla, ljudima smo “najpristupačniji“ u trenucima ranjivosti. Oni su tu, uz nas, ali mi ne znamo ko su oni. Mogu da budu bili ko. Razliičitih su godina, različitog pola i različitih namera, naizgleg bezopasni. Srećni zbog njihovog prisustva, nikada ne dovodimo njihove namere  u pitanje. Čak i ako dođemo u situaciju da preispitamo sebe, osećamo jaku grižu savesti jer su to osobe koje su uz nas kada nam je najteže, koj6e su nam odane i kojima je stalo. Ljutimo se na sebe jer smo sumnjali, ne pitajući se zbog čega se ta sumnja javila. Ima tu i naše potrebe da verujemo da neko brine za nas, da neko neupitno veruje. Govoreći nam o našim vrednostima kojih oni i ne mogu biti svesni, oni zapravo zadovoljavaju sopstveni ego, uzdižu sebe i javlja se taj osećaj divljenja prema sopstvenoj ličnosti, koji otkrivamo tek kada se njihova lica ogole do srži u nekim situacijama nad kojima nemaju kontrolu.

Njhove žrtve su najčešće mlade osobe, ranjene i potištene, odbačene i drugačije. Pružaju im lepšu sliku sveta, priliku da veruju u dobrotu. I simboli te dobrote su, kao što verovatno i pretpostavljate, baš oni. Međutim, postoje situacije koje nisu u stanju da kontrolišu. Nekada nesvesno testiramo granice njihovog strpljenja i  baš tada doživljamo najveća razočaranja. Otkrivamo njihova lica, ali i osećamo ogromni dug prema njima. Ako smo uspeli da se izborimo sa svojim problemima i patnjama, verujemo da su oni zaslužni za to. I zato neko vreme živimo odsečeni od oba sveta – i onog realnog i onog virtuelnog, pokusavajući da razlučimo šta je istina. Taj period je zapravo i period jačanja naše svesti. Mi ne znamo ko su ljudi sa druge strane, baš kao što i oni ne znaju ko smo mi. Najčešće smo žrtve njihovih bolesnih nagona koje otkrivamo tek onda kada smo dovoljno jaki da spoznamo pravu istinu i suočimo se sa sopstvenim Ja, koje nas gura u ponor iz kojeg nas samo oni, naizgled, mogu izvući.

Ovim rečima samo želim da probudim svest onih koji neupitno otkrivaju sebe na Tviteru i time postaju žrtve raznih manipulacija, upliću se u lavirinte iz kojih je jako teško izaći. Jedini način da se izbegnu takve situacije i razočaranja koja slede jeste da svaki put kada osetimo da neko želi da ostvari neki kontakt sa nama, stanemo ispred sebe i zapitamo se – “Ko je ta osoba sa druge strane mreže i šta zapravo želi od nas”?

نجم

@invisibilis_

Advertisements

One response »

  1. „Ovim rečima samo želim da probudim svest onih koji neupitno otkrivaju sebe na Tviteru i time postaju žrtve raznih manipulacija, upliću se u lavirinte iz kojih je jako teško izaći. Jedini način da se izbegnu takve situacije i razočaranja koja slede jeste da svaki put kada osetimo da neko želi da ostvari neki kontakt sa nama, stanemo ispred sebe i zapitamo se – “Ko je ta osoba sa druge strane mreže i šta zapravo želi od nas”?“ – одличан савет! Треба га примењивати и у реалном животу, али поготову у виртуелној комуникацији!

Napišite komentar (ne morate biti ulogovani, niti ostavljati email adresu)

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s