Duboka je voda Tviter…

Uobičajen
Duboka je voda Tviter…

Duboka je voda Tviter, svakakve se tajne kriju u onoj najmračnijoj dubini i mulju, tamo gde somovi dremaju. Onaj ko hoće da bude izmanipulisan i prevaren, taj će svakako i doživeti tu sudbinu. Onaj ko na Tviter dođe s namerom da se zaljubi, a realno gledano to je najveći deo tinejdžera, taj će se i zaljubiti. Tu pomoći nema.

Neko zaista uđe otvorenim srcem, a dočeka ga pakao. Tako je bilo, tako će vazda biti. Ako je naša namera da skinemo nečiju masku, to će biti kratkotrajna pobeda. Već sledećeg dana, pojaviće se novi ljudi (ili čak stari) sa novim maskama. Sposobnost ljudi da se menjaju i presvlače naprosto je čudesna i nema kraja, posebno na internetu. Tu su ljudi dobili slobodu da vode tajne živote, da budu ono što nisu u stvarnom životu, a oduvek su hteli. Andrić je pisao o dnevnom i noćnom čoveku. Dnevni je onaj što ide na posao, koji možda i ne voli i živi među ljudima kako mora, a noćni je onaj koji se posvećuje onome što zaista voli. Danas postoji i „internet čovek“ – anonimna ličnost koja na internetu može da ispolji sve što krije u dubini duše, bez ikakvih posledica po sebe. Posledice po druge ga ne interesuju suviše. Jer, hteli mi to da priznamo ili ne, čovek je sebično stvorenje, počesto zaljubljeno u sebe.

S druge strane, Tviter je prepun onih koji „pate“, a da ni sami ne znaju zašto. Takvim ljudima dovoljna je tek jedna reč pa da ih gurne dublje u tu patnju bez smisla. Da bi se takvima pomoglo, potrebno je najpre da oni sami shvate da je problem u njima. Potrebno je da nauče da je to što ih „muči“ emotivna mizerija naspram realne patnje. Dok ovo pišem, neko na ovom svetu umire od gladi, a nekome seku glavu. Videh u vestima da su u Avganistanu obezglavljena dva dečaka. To je Patnja. Neko zaista strada i nestaje u najstrašnijim mukama. Istovremeno, neka devojčica danima plače, smišlja različite priče, zaljubljena je u momka sa Tvitera, drami i želi da bude u centru pažnje. I njoj svakako treba pomoći, ali ona ne pati, ona samo glumi patnju. Njena „drama“ odvija se u komforu njene sobe, uz struju, muziku, vodu, hranu i roditeljsku pažnju.

Patiće stvarno tek kasnije, kada shvati da je život daleko suroviji i opasniji od Tvitera i bilo koje društvene mreže.

Nekome će ovaj blog sasvim sigurno biti od koristi, tu nema nikakve sumnje. Ako barem jedna osoba porazmisli o onome što je pročitala, eto dobitka i koristi. Verovatno će do vas stizati različite priče o ljudima za koje ste mislili da su vam bliski i da ih barem delimično poznajete.  Neke će se magle podići. I za vas će, eto, ovaj blog biti od koristi.

Blog ima svrhu i vrednost jer ako makar jedna mlada osoba promisli o svemu, to je već samo po sebi uspeh. Takođe je istina da je svakom čoveku njegova patnja realna i najpreča. Pa i “umišljenim devojčicama koje pate”. Na nama je da se, kada procenimo i shvatimo da tu nikakve patnje zapravo nema, okrenemo na drugu stranu i ne trošimo vreme i energiju uzalud. Onaj ko ima 15 godina ni sam ne zna šta se dešava sa njegovim emocijama i unutrašnjim osećajima, sve u njemu vri i ključa. Nestalan je, menja se iz dana u dan. Tek kad se ta vatra stiša, biće u stanju da razmatra neke druge, teže stvari. Greška je tinejdžera doživeti kao odraslu osobu. I sam zakon je to jasno propisao – ako nije u stanju da glasa i vozi automobil – nije odrastao, njegovom sudu se ne veruje. To što se među tinejdžerima nađe i poneki genije, ne menja suštinu. To su i dalje deca.

 

Ognjen Latas

Advertisements

4 responses »

  1. Rekoh već, jedan je više od ni jedan, tako da, ako samo jedno dete porazmisli i postane opreznije, sve ovo nije uzalud, tako da ni jedan pokušaj, ni jednu dobru nameru, nema potrebe apriori odbacivati, apriori negirati. Odrasli su uradili šta su uradili, naša budućnost su deca. Pomozimo im najbolje što znamo. Svi mi pogrešimo, svi mi donesemo pogrešne odluke, ali u tom trenutku smo uradili najbolje što smo znali u datim okolnostima. U tom smislu shvatam i ovaj blog. Upozorena sam od strane prijatelja da mogu očekivati razne reakcije, o svakoj razmislim iz više cipela, poštujem različitost mišljenja, samo za sve postoji način. Onog momenta kada budem shvatila da mišljenje moga prijatelja o Twitteru ,,od ovolikog ništa ne može biti nešto“ isključiću nalog na, ali ću nastaviti da budem čovek. ,,Samo pametni znaju da ništa ne znaju“. Imamo samo ovaj jedan život, bez mogućnosti da ispravimo išta od onoga što je prošlo. Pozdrav Ognjenu i svima vama koji ovo čitate.

    • Odlicno receno! Djeca jesu buducnost, ali to ne znaci da se odgovornost treba prebacivati samo na njih, a to mnogi zaboravljaju. I umjesto te „podjele odgovornosti“, trebamo zajedno da se borimo kroz zivot. Podjele nas ubijaju i ako ne mozemo funkcionisati kao cjelina, tesko cemo funkcionisati pojedinacno.

      Sto se tice blog posta:
      „To što se među tinejdžerima nađe i poneki genije, ne menja suštinu. To su i dalje deca.“ – ovim ste definitivno iznijeli sustinu posta. Naravno, ne treba obezvrijedjivati ulogu djece, ali treba se znati odredjena granica.

      A patnja je problematicna tema, jer bez iskustva ne mozete znati tezinu te patnje. Patnja 15-godisnjaka i 25-godisnjaka ce se uveliko razlikovati zbog iskustva, ali to nece olaksati patnju pomenutog 15-godisnjaka, jer on nije iskusio vecu patnju od trenutne.

      Hvala na postu, veoma poucno ako se malo razmisli o svemu tome. Drustvene mreze predstavljaju neku vrstu ventila ljudima, bez obzira da li je taj ventil hranjenje ega ili trazenje paznje.

Napišite komentar (ne morate biti ulogovani, niti ostavljati email adresu)

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s