Profil „pozajmljivača“ tvitova i krađa tvitova

Standard
Profil „pozajmljivača“ tvitova i krađa tvitova

Krađa tvitova je obrazac lažnog predstavljanja, igra ega s ciljem ostvarenja dobiti i potvrde, „čeka“ o sopstvenoj vrednosti. Pažnja drugih i aplauzi su za ego hrana, duhovno gorivo. On ne razmatra ozbiljno taj “sitan” problem, da je pomenuti ček bezvredan, poništen, tj. falsifikat, jer ne pripada nama, nismo ga “zaradili”, već stekli na nečastan način, zavukli ruku u tuđ džep, tj. um (krađa intelektualne svojine je kažnjiva i zakonski regulisana). Sa tim tuđim, bezvrednim čekom, možemo da obmanjujemo samo sebe, ne i zrele ljude, koji poseduju elementarnu kulturu, čitaju knjige (ili ako ništa drugo, bar znaju da koriste – google). Potreba i nastojanje da nas ljudi vide u svetlu onoga što ukradena intelektualna svojina predstavlja, manifestuje se najčešće kroz odabrane misli umova kojima se „pozajmljivač“ potajno divi i zavidi im. Najviše se tvitovi kradu od mudrih i velikih “glava”, književnika, filozofa, istoričara, satiričara, koji su ostavili trag na ovoj planeti i na njima “pozajmljivač” gradi svoj profil i imidž. Misli se otuđuju i na manje domišljate načine – prevodom tekstova sa stranih mreža, kao i krađom tvita od “kolege” na lajni, što je isto kao i ukrasti nebično i divno cveće iz prve komšijske bašte, pa ga staviti u vazu na sopstvenoj terasi, tako da svako ko prođe i zagleda se, može da zaključi odakle potiče. Postaviti u svoje ime misao koja nije naša (ukoliko nije RT ili nema znake navoda) ne predstavlja samo oličenje siromaštva duha, krađu identiteta i oponašanje nekog drugog, već je to i težnja da se okolina predizajnira, da nas primeti, da joj se nametnemo, zadobijemo pažnju i divljenje.

Strah od neodobravanja i neprihvaćenosti od strane grupe često ide u korak sa ozbiljno narušenim samopouzdanjem, nesigurnošću. Što pojedinac smatra sebe bezvrednijim, u njemu tinja skrivena potreba da bude bolji, najbolji. Zbog toga, najslabije i najnesigurnije ličnosti posežu za citatima najboljih umova, koji zasenjuju i nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. Ciljna grupa su im svi, a teme i poruke tako koncipirane, kao univerzalne istine, da na njih može isključivo da se odreaguje sa oduševljenjem, uz fejv i komentar: “Bravo, tako je!”. Takve uloge su neodržive  u realnom životu, ali nisu održive ni na internetu. Kada takav čovek počne da tvituje svojim rečima jer je “primoran”, odgovarajući na konverzacije, mi zapravo vidimo da ta uloga uopšte nije kompatibilna sa ulogom koju je do tada ispisivao “dijamantski um”. Tada maske padaju, svedočimo da je s druge strane jedna individua nesređenih i nesrećnih, crnih misli, u velikom raskoraku s prethodnim identitetom. Umesto dijamanata, iz „usta“ počinju da izlaze crvi, kao što se dešava u jednoj bajci. Prava suština bića fabrikanta i prenosnika poznatih izreka nam do tada nije bila vidljiva kroz izbor misli i tema, nije upućivala na to kakav je to čovek, kao kada je u pitanju autentično tvitovanje iz “svoje glave”. Zato su ovakve ličnosti dvostruki obmanjivači u ionako ograničenoj (net) dimenziji, u kojoj sliku i predstavu o akterima stičemo samo na osnovu napisanog. Nije istina da baš ništa ne mogu da kažu svojim rečima, jer su “opismenjeni” i spretni kada treba drugoga da uvrede. Oni se neće odreći zamišljene slike o sebi jer im veoma godi to kad oko sebe imaju krug naivaca koji nagrađuju njihove “surogatne” misli, kojima ne znaju poreklo. Oni ne žele da izgube svoju krvavu, teško stečenu imperiju. Zašto teško stečenu? Pa, umesto da su smislili tvit za par minuta, oni su satima prekopavali google ili knjižurine. Uostalom, klijentelu su navukli na “kvalitet”, uzdaju se u njihovo neproveravanje i poverenje. Međutim, čak i kada bi želeli nešto da promene, za njih je kasno, jer su se toliko već identifikovali sa ulogom koju igraju i ona im prija, postala je njihov ponos i utvrđenje, da su pomešali obrazac ponašanja sa onim što jesu i SEBE doživljavaju veoma ozbiljno, čvrsto verujući da su ono što prepisuju. Ta izmišljena sliku koju su skrojili u sebi teško može da se sruši, jer je okolina u nju poverovala, dodatno je naduvala i nagradila. Kasno je da budu ono što jesu. Da bi se izvukli iz te situacije, nemaju drugog izbora, sem da obrišu nalog (što obično ne učine) ili da nastave sa građenjem lažne slike.

Na Tviteru je izgrađen „klasni“ sistem, kada uloge brojki pratioca i praćenih uglavnom ne odražavaju pravu vrednost pisača, nego su više sklop srećnih okolnosti, lukavstava, strategije, spretnosti, prodornosti. Kao i u životu, i na Tviteru su predvodnici oni, koji su snalažljiviji, okretniji. Najčešće blagi, mirni ljudi koji ne žele pažnju i ne guraju se u prvim redovima, ostanu skriveni negde u predvorjima Tvitera, za njih nikada i ne saznamo da postoje. Ti ljudi su verovatno borbeniji i hrabriji u realnom životu,  pa im trčanje za foloverima, glumljenje Šekspira i slično, uopšte nije interesantno zanimanje i ono u čemu vide sebe. Ljudi, koji na Tviteru postoje samo zarad aplauza i brojki, kroz folovere postaju nešto više, jačaju svoj izmišljeni identitet, superiornost i mentalnu predstavu koju imaju o sebi. Kradljivac tvita, najčešće, s obzirom da je gladan pažnje (naravno, pozitivne, a ako nje nema, onda i negativne) posle upozorenja da ne radi to što radi, najčešće će pokušati da povrati svoju moć tako što će umanjivati, kritikovati ili opovrgavati vrednost onoga što drugi poseduju, znaju ili mogu (upotreba ružnih reči je uvek odraz nemoći) ili će ostati apsolutno miran, ignorisati i glumiti nezainteresovanost jer je otkriven, a apsolutno nespreman da otpusti svoju lažnu imperiju, koja mu vredi više od života. On je zavisnik od svoje popularnosti, izmišljene uloge koju igra, on za drugačiji put ne zna i ne može njime da pođe.

I na kraju: krađa tvitova nije benigna pojava: to je lažno predstavljanje koje nam se podsmeva, obmanjuje i ponižava sve nas. Kradljivci tvitova su u startu fejk profili, trolovi i „obeskrvljeni“ anonimci bez duše. Igraju na kartu našeg neznanja, neinteligencije, obmanjuju nas svojim “veštinama”, računaju na našu nenačitanost, poverenje i toleranciju. To je paravan iza koga se krije neko čiju suštinu ne možemo da dokučimo, za razliku od onih, koji pišu misli iz svoje glave. Bez obzira koliko su “neknjiževne”, one su bar istinite, preko njih dobijamo realnu sliku o čoveku s druge strane ekrana, njegovim srećama, nevoljama, bolu, suzama, slabostima, strahovima. Takav čovek nam je bliži, osećamo u njemu živo biće. U kradljivcu tvita ne osećamo čoveka, već copy/paste mašinu.

Krađa tvita predstavlja grubu obmanu i manipulaciju. U virtuelnom svetu, gde je jedini način prepoznavanja, upoznavanja i zbližavanja ljudi moguć putem reči, jer sagovorniku ne vidimo oči, ne čujemo mu glas, mi od kradljivca tvita ne dobijamo ni to, osnovno, njegove reči, već tuđe, podmetnute.

Vode plavetne…

@vode_plavetne

Advertisements

13 responses »

  1. Setih se… Kada primetiš ukraden tvit i to prokomentarišeš, najčešći i najgluplji odgovori su: „Biće da isto mislimo“ ili „Pa nisi ti izmislila ni internet, ni toplu vodu!“… Mislim, niisam, ali sopstvene misli, izvini jesam…
    Vreme je praznih glava, na velikoj promaji i uopšte ne čudi lakoća kradje, čak i Slova…

    • Zabune i preklapanja su mogući ukoliko je malo reči, tipa “Sve je bol”, “Dođi i ostani” i slične, arhetipske “izjave”, koje svaki čovek može da smisli i koje kruže u narodu. Međutim, to najčešće nije slučaj sa ovim što sam do sada susretala na Tviteru, kada je došlo do spornih situacija. Postoji i drugi faktor, kada čovek nešto pročita što ostavi neki poseban utisak. Na svesnom nivou on to zaboravi, izbledi, ali se misao ureže, uskladišti u podsvesti. Ispliva u određenom trenutku, čovek se posluži tim “izvorom”, ubeđen da pripada njemu. Zaboravljamo i važne stvari u životu, datume, događaje, lica ljudi, a kako ne bismo zaboravili neki red reči, koji nas je nekada taknuo. Ali te situacije su čiste, objašnjive, jer se tako nešto dogodi jednom u sto godina, obično od pojedinaca koji nisu ni skloni pozajmljivanju tuđih misli. 🙂

  2. Ja obicno na Fejsbuku share-ujem citate Mese Selimovica i Ive Andrica i ne pada mi napamet da uklanjam ime pisca, jer smatram da imaju odlicna djela i moje share-ovanje treba da posluzi kao reklama njihovih knjiga.
    Na Tviteru s druge strane to ne radim jer ne pratim nijedan profil tog tipa(dok na FB pratim grupe posvecene navedenim piscima). Kada mi je nesto smijesno/zanimljivo, ritvitujem, dodam svoj komentar(ako imam u tom trenutku) i to je to.

    Na kraju krajeva, ja bih se osjecao uzasno kada ne bih naveo ime autora neke izjave.

    • Tako bi svi trebali da se osećaju. Istina je samo jedna, ona se ne tumači. Ona je takva. Ljudi tako olako prisvajaju tuđe. Ne znam da li bi voleli da im se prisvaja njihovo. O da, tada bi baš bili glasni.

    • Istog sam mišljenja, na tu temu sam dosta pisala i na Tviteru. Postoji još jedan aspekt, a to je da reči poznatih ličnosti imaju moć da ostave daleko dublji trag u čoveku, nego što je slučaj sa rečima “anonimusa”. Da pomognu, promene, pruže utehu, osnaže. One imaju daleko stabilniji “temelj”, njima a priori verujemo, jer su u pitanju autoriteti i poznavaoci ljudske duše. Nije isto kada stoji:

      “Muzika utišava tugu” – Šekspir
      i
      Muzika utišava tugu

      Prva formulacija ima daleko veću snagu.

    • Hvala, Alisa draga. 🙂 Volela bih da im bar bude jasno na koji način ih vidimo, pozadinu takve ličnosti koja gradi svoju tvrđavu na ukradenom zemljištu i temeljima. Da osete bar sram pred tom slikom.

  3. „Pa, umesto da su smislili tvit za par minuta, oni su satima prekopavali google ili knjižurine“.

    Vidiš, nijesam nikad razmišljao u tom pravcu. I krađa izgleda zahteva mukotrpan „rad“. 🙂

    • 🙂 Pa jeste tako. Zamisli, imaš u glavi uskladištene sve informacije i samo se poslužiš, uzmeš ono što ti je potrebno, iskoristiš i iskombinuješ. Same naviru, samo postaviš čašu ispod „vodopada“. A druga je stvar kad nemaš, pa moraš da tu vodu nekako nabaviš, tražiš izvorište, pa ga ne nalaziš, mučiš se, a još trag ni trag ne smeš da otkriješ neprijatelju. Nije zgodno, sigurno. 🙂

      • Baš mi se nekako nametnu sama ona današnja ,,ko nema u vugla, on malo gugla“… Izvinjavam se na ovom šatrovačkom. 🙂

    • Još nešto..Čujem nedavno kako neki sastavljaju filozofske-misaone-ljubavne tvitove: otvore knjigu, zabodu prst u neku reč na jednoj strani, pa na drugoj, trećoj, itd.
      Dobijene reči povežu u koliko-toliko smislenu celinu. To je za mene otkriće „veka“, fascinacija tim saznanjem me ne napušta. 🙂
      Naravno, u pitanju je čista grafomanija, a ne lirika.

      Ali evo, hajde da i ja pokušam taj eksperiment, ispred mene je npr. knjiga Jesenjina.
      Upotrebivši tu novu metodu, dobih:

      Mirišljavi plot uvojaka pretužne ti oči skrio.

      Nije loše, zar ne? 🙂

      • Sjajna metoda! 🙂
        Dobih reči: sloboda, putnik, pokajanje, glad.

        Putnik se pokajao što je zbog slobode gladan bio. 🙂

  4. Biti poseban, biti originalan biti samo svoj…..oduvek je bilo tesko (nemoguce?).

    Falsifikatori, pozajmljivaci i undercover angels oduvek su postojali i postojace.

Napišite komentar (ne morate biti ulogovani, niti ostavljati email adresu)

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s