Staklene lutke

Uobičajen
Staklene lutke
Halabuka, virtuelna kuka i motika, pametovanje, a sve radi prazne priče…Jer, Zašto one o tome tako glasno govore?…Ko su one da nekome sole pamet kako se ponašati na internetu???…Šta ima one meni da pričaju s kim ću ja i kako…???
Dakle, klasika…prvo ću da osudim, dobro pljunem, pogledam koliko me njih i kakvih podržava i onda ću nastaviti da ne razumem, „jer sam tako u mogućnosti“. A nije tako, ako skinete šminku zlovolje i cinizma.
Tviter ljudi nemaju za cilj da ni od koga prave žrtve, niti naivne nesrećne zanesenjake.
Naprotiv, želimo da onima koji još ne gledaju na oba oka jasno, koji lebde i po oblacima šetaju, dakle mladim korisnicima društvenih mreža (kojih je ujedno i najveći broj), ili onima čije je tkanje nežnije, osetljivije i lako se kida, pokažemo prstom na moguće zamke pod ušećerenim kapama.
U razmišljanjima nismo pošli od osoba koje su trezvene, s izvesnim odstojanjem prema pročitanom, već od onih povodljivih, labilnijih, često od usamljenosti neracionalnijih, koji su plodno tle za one koji imaju samo njima jasne motive. Ukoliko bismo svi razmišljali: „Šta meni tu ima neko da soli pamet, kao da ja to ne znam…“, „Ma daj, mene će da prevari…“, „A što si se upuštao u razgovor…“?, na društvenim mrežama ne bi postojao ni jedan problem, a praksa pokazuje da ih sada već ima previše.
Suština društvenih mreža jeste povezivanje ljudi, i poznatih i nepoznatih. Na tom putu, baš kao i u životu, nailazimo na milion i jednu varijantu bića Čovek. Isto tako, baš kao i u realnom životu, na te neke ljude, svako od nas različito reaguje i to u sebi nosi. Da se svi pridržavaju nekomunikacije sa nepoznatima, i u realnom životu, proveli bismo sa ga roditeljima, jer svako drugi je neznanac dok ga ne upoznamo.
Želimo samo da dotaknemo one povređene, koji (gle zločina!), nisu umeli da se odbrane i poverovali su u slova neznanaca.
I da, koliko god to neverovatno zvučalo, ovo niko ne radi iz koristi, niti se nekome sveti, niti želi da pametuje i izmišlja sijalicu… Želimo samo da pokažemo da pružena ruka postoji i da oni, koji imaju problem, o tome treba glasno da progovore, a ne da se plaše umišljenih klanova, tračerske osvete i razvlačenja po mrežama nekakvih besmislenih osvetnika.
Bilo bi lepo da svako ume i može da filtrira pročitano i doživljeno, da je svako stena i tigar, da svako ume kada ga povrede samo da popravi frizuru i nastavi dalje. Da je tako, ovu planetu bi naseljavala idealna bića i ona bi bila potpuno savršena.  Da je tako, ne bismo čitali o teškim psihičkim problemima, zatvaranju u sebe, samoubistvima. Zamislite, različiti smo. Razlikujemo se. R a z l i k u j e m o   s e!
Realnost nam ne pokazuje sliku istih jakih, čvrstih, nepokolebljivih, borbenih, drčnih. Ili grešim?
Znate, nekoga polome godine zla, a nekoga samo jedna kap kiše.
Maja M™
 

@MajaMoon14

Advertisements

Napišite komentar (ne morate biti ulogovani, niti ostavljati email adresu)

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s