Category Archives: Psihologija društvenih mreža

Plagijatorstvo na Tviteru – pogled u dublju perspektivu

Uobičajen
Plagijatorstvo na Tviteru – pogled u dublju perspektivu

Kakav god bio plagijator (kradljivac, prevodilac) tvitova, bezdušni manipulator ili samo onaj koji pati od samoće, svejedno je. To pokazuje strašnu pustoš. Pustoš duše, koja je osiromašena, zakržljala, sistematski uništavana. Trebalo bi znati njegovu prošlost, vaspitanje i odluke, jer to nije ono što se dešava na Tviteru. Takav čovek dolazi na Tviter.

Takav čovek prima hvalospeve i uživa u fiktivnoj slavi. I ko zna kakve će tek sramote isplivati vremenom, jer je sam sebe osakatio. Ukravši misao, samo je sebe učinio siromašnijim. I, na kraju, da li će uopšte moći nešto da kaže? Da li će imati nešto svoje? Umesto da je rastao i pisao, on je tamneo i tamneo. Dobro je za njega da se sruši svet od iluzije, jako je dobro. Ali pitanje je da li on to razume? Misli li da mu je učinjena nepravda? Hoće li krenuti da se upetljava u klupko sve veće laži, bivajući razotkriven? Tako obično i bude. Retko ko istupi i kaže: „Istina je. Jesam, ukrao sam“. Tog momenta bi njegovo ozdravljenje počelo. Kada čovek bude svestan, suoči se i ispravi zlo koje je počinio, ozdravio je.

Nesrećni ljudi unesrećuju druge i to je vrzino kolo. Prolazimo kroz krize, a u krizi se stvari kristališu, dobijaju oblik, čovek se gleda u pravom svetlu. I samo ukoliko to svetlo ne bi odbio i učinio taj bolni korak priznanja, isceljenje bi počelo. Takav čovek to ne zna. On je  do sada bio mrtav, a sada je opet živ. Ukoliko odbije to unutrašnje osvedočenje, on postaje gori, utoliko potamni duša, koliko ju je svetlo obasjalo. To je duhovni zakon, koji vlada u svima nama. Bog je uvek milostiv, i rad da oprosti, nema tog greha koji On ne bi oprostio. I On se nikada ne menja, ali menjamo se mi time što odbijamo jasnu svetlost i  stupamo na mračnu stazu postajući sve manje sposobni da razaznamo svetlo. To je problem. Juda, kada je krenuo da izda Hrista, reče „Otide i beše noć..“ Grčka reč za noć ne opisuje samo fizičku tamu. Opisuje tamu u koju je otišao nepovratno. Najstrašnija i najjezivija stvar jeste da čovek izgubi savest zauvek.

Takve ljude ne treba puštati. Nikako. Ali ih treba opomenuti tajno, predočiti za njegovo dobro, ne sramotiti. Predočiti mu da zavodi ljude. Nekada ljudi nisu svesni koliko zla mogu da počine jer misle isključivo na sebe. Ne misle: „Šta ja mogu da dam, i koja ja moja svrha?“ , već gutaju, proždiru cele ljude, živote. Ne primete ništa, jer u sebe gledaju, a ako i primete, toliko su obuzeti sobom, da preskaču leš i trče dalje, jer moraju. Praznina ih goni dalje. Mi živimo u svom umu, a kako će taj um izgledati, zavisi od nas. Odluka i stav, iznad iskustva i okolnosti. Inače je sve drugo teško beskičmenjaštvo.

 Jadne i nežne duše, željne ljubavi i poštovanja, obično se opeku o ovakve demone praznine. Jer, oni  gutaju sve pred sobom. Neki žale, ali takva im je priroda, misle da moraju, ne mogu se odupreti. Ali kada bi poslušali savest, kakva bi to promena bila! Život bi prostrujao kroz dušu i oživeo plemenite sposobnosti.

Neki se kaju, ali im treba poručiti da čovek ima slobodnu volju. Volja je vladajuća sila u čoveku. Ako se odluči za dobro, što je teško, biće plemeniti i dobri. Za zlo se ne moraju naročito odlučivati, moraju samo da odlože odluku za sutra.

Treba praviti razliku u prevari: biti mudar, da se ne povredi slaba osoba, već naprotiv, da joj se pomogne. Ko god to bio. Prevaru treba razotkriti, stati joj na kraj, prvo onome koji je širi. Ali paziti pri tome da čovek ne strada, da se sa kukoljem ne počupa i žito, što je jako teško, jer se čovek identifikuje sa prevarom i gubi sebe. Lljubazna i lepa reč može da dopre do srca.  A ukoliko taj, koji je tajno opomenut, prezre opomenu, tada treba obelodaniti, raskrinkati prevaru. Rasvetliti tamu, da ne zbunjuje i ne zavodi. Lekovito je dati mu šansu da se sam probudi iz te smrti i svojim rukama sruši svet iluzije i laži. Raskrinkati obmanu koja ne štedi nikoga, pa ni onoga, ko obmanjuje.

Родион Романович

@IksiOksi

Blog autora: Dumanja Rodiona Romanoviča

Blogerka. Komentar komentara

Uobičajen
Blogerka. Komentar komentara

Jedne noći sam postala, a ujutro osvanula, kao prozvana blogerka. Da li se piše velikim ili malim slovom, to, kad od jednog bića sa avatarom i virtuelnim identitetom, prozivanjem prerasteš u grupu bez avatara, ali sa novim identitetom?

Blog koji mi je doneo taj novi identitet se čita, do ovog trenutka, kada nastaje ovaj tekst, pročitan je 18.244 puta. Ali, našla se grupa, mala, ali odabrana, koja ne čini ni 0,1% posetilaca. Na tom blogu ima i Zelenih i Crvenih članaka, ali ovi se lepe samo za Žuto. Njih nikada nisu interesovala važna pitanja tipa “šta?”, “kako?”, “zašto?”. Takva pitanja su nepodnošljivo konstruktivna, vode ka zaključcima. Nikada ni jedan nisu doneli i na taj podatak su vrlo ponosni. Dakle, šačica njih, ne kažem da su lično involvirani, ali ako tvrde da sve bolje znaju, onda ko sam ja, da sumnjam u takve retke autoritete, da sporim takve eksplicitne tvrdnje. Nikada to ne bih ni primetila da nisu izbacivali po “n” tvitova u sekundi, tvrdeći da sve što je ružno – na njih se odnosi. Začuđujuće je da se neko time hvali, ali šta ja znam, valjda im takav marketing donosi više folovera nego njihovi tvitovi.

Sve u svemu, nadigoše dreku kako na lajni, a posebno u DM-ovima. Kad ih pozoveš na lajnu, oni onako vampirski, bežeći od svetlosti samo pitaju “KO???” A znaju, nije da ne znaju. Mesecima su to prežvakavali, savetovali se, merkali, ogovarali. Uživali u ekskluzivi, tapiji na poverljivu “istinu”, nadali se da će to postati kruna njihovog “iskrenog” i “dobronamernog” druženja. A onda razočaranje – saznadoh i ja, među poslednjima, kada je priča već bila skoro kremirana, da je od “anonimnog” dostavljača oživela na blogu, tu uz mene i sve one druge “blogerke”.

Hormonalna infekcija se brzo širila, profesionalci su prosto poludeli, ni Dženet Kuk nije toliko pljuvana zbog članaka u “Washington Post” zbog teksta “Džimijev svet”. Srećom da je Markes priskočio u pomoć da je brani, doduše davne 1981. godine.

Markes je tada izjavio sledeće, a što je potpuno primenljivo i na ovu situaciju, deo njegovog govora ću parafrazirati:

Mi moramo krenuti od pitanja šta je to suštinska istina? Za običnog čitaoca, ona nije u tome da li neki lik postoji ili ne postoji, već da ustanovi da li priroda priče odgovara određenoj ljudskoj i socijalnoj stvarnosti u okvirima, u kojima bi mogla da postoji. Lik iz priče, npr. nije više do legitimna metafora koja nas uverava u istinitost sveta u kojem postojimo i živimo. Da postoji samo jedna crtica koja govori u prilog ovog alibija, to pokazuje da neki čitaoci zaista poznaju “nn” osobe navedene u ovim pričama, a mnogi tvrde da znaju druge, slične slučajeve. Zahvaljujući tome, saznajemo da ne postoji samo jedna “nn”, ili “Mr” osoba, već da ih postoji daleko više, koje se u nekom trenutku dešavaju u našoj realnosti.

Jedan netačan podatak iskrivljuje sliku ostalih, beznadežno tačnih podataka i eto prilike koja se ne sme propustiti, mora se iskoristiti po svaku cenu, pa i po cenu da se ostane slep za poruku.

To se u ovim uslovima postiže dobrim opljuvavanjem ne bi li se moralnost pljuvača time overila, trajno dokazala. Bilo je i takmičenja u pljuvanju u dalj. Niste gledali? Pobednik još nije proglašen, izgleda da je bila mrtva trka. I tako, stvar se razvijala u talasima, uvlačeći i znane i neznane. Konačno sam i ja shvatila da sam ušla u nešto čemu nisam dorasla. Verovatno su mnogi, kao i ja, osetili to gađenje, ali i adrenalinske šokove izazvane nečim, što se odvajkada dešavalo po palankama, što je popunjavalo praznine i davalo priliku pojedincima da izjavama, a ne delima istaknu svoju etičnost.

Srećom, ima vrlo pristojnog i pametnog sveta koji dublje razume ovu situaciju, sagledava šire, doživljava je kao fenomen koji oslikava kako stare navike – trač uz kaficu u zenana šlafrocima, sa viklerima na glavi i preko stomačina uz pivce, dobija svoju elektronsku formu. Napredujemo, zar ne?

Ida

@ida1852

Crvenkapa i vuk

Uobičajen
Crvenkapa i vuk

Dublja značenja kriju se u bajkama koje sam čuo u detinjstvu, nego u istinama kojima me je naučio život.

Šiler

Pitaćete se kakve veze ima ova bajka, koje se dobro sećate, sa temom koju blog obrađuje?  Ljupku, „nevinu „devojčicu proguta vuk: slika koja se neizbrisivo urezala u svačije detinjstvo. Ali kakve to veze ima sa sajbertehnologijom i zloupotrebama iste?

Lepota bajki, mitova i legendi je u tome da svojom simbolikom i metaforama već vekovima šalju poruke i iskustva, čije poimanje zavisi kako od nivoa zrelosti deteta, tako i od stvarne zrelosti – odraslog i njegove želje da se udubi u smisao i otkrije poruke njemu namenjene. Bajku znate, a ja ću pokušati da vam je ispričam i protumačim na drugi način, ne odstupajuci od fakata i fabule. Postaviću po neko pitanje, pokušaću da dam odgovor. Sigurna sam da se mnogi od vas neće složiti. Ovo, a naročito vaše neslaganje, imaće za za cilj da ukaže na nesumnjive različitosti kako perceptivne, tako mentalne i emotivne.

Svet oko nas vidimo i doživljavamo, komentarišemo iz ličnog ugla, što suštinski ne menja događaj, niti svet, ali čini da naš doživljaj tog istog sveta, a time i nase traženje smisla varira i nikada nije isto. Crvenkapa je dakle krenula iz svoje kuće, u kojoj je sasvim dobro funkcionisala i osećala se sigurnom, ispraćena majčinim upozorenjem da ne skreće sa puta i ne razgovara sa nepoznatim. Da li je Crvenkapa poslušala savet?  Znamo svi da nije. Sajber svet je nov, nepoznat svet, pa ma koliko se osećali odrasli, zreli, sposobni i jaki, novo je novo i malo je onih koji će reći da ih baš ništa nije iznenadilo, da nikada nisu došli u iskušenje. Zar ne?

Crvenkapa sreće vuka. Što se njega tiče, on je došao da postigne svoj cilj i neće birati sredstva. Lukavo i umiljato pristupa da bi dobio što vise informacija. Zastanimo za trenutak i obratimo pažnju na to da mu Crvenkapa (i pored svih upozorenja da to ne čini) daje iskrene i detaljne podatke gde ide i gde se nalazi bakina kuća.

Postaviću pitanje: Da li je time Crvenkapa postala delom odgovorna za buduće događaje ili nije? Zar time nije vuka uputila ka baki i zar nije postala odgovorna kako za svoju tako i za bakinu sudbinu, da bude ni kriva ni dužna – pojedena? Vuk je zavodnik, predator, on ostaje u okviru svoje prirode, njegovo je da traži i nalazi žrtve, ali Crvenkapa greši, jer opčinjena novim svetom, njegovom šarenom lepotom – zaboravlja na oprez.

Kada nam se nešto privlačno ponudi, oprez slabi. U rascepu između principa zadovoljstva i principa realnosti upadamo u klopku. Dalji tok priče je poznat, naravno nećemo zaboraviti ni lovca koji je za razliku od lukavog, pritvornog, koristoljubivog, razornog vuka, nesebičan zaštitnik, obziran spasilac, ali koji ipak kasni i dolazi tek na kraju, kada su žrtve već pale. Da nije žrtava, da li bi on mogao da odigra tu ulogu? Naravno da ne bi, žrtve su spasiocima neophodne. Šta bi oni bez njih?

Ako vam se ovo viđenje čini mogućim, dobro je, a ako ne, onda opet dobro. Namera mi je bila da postavim dva pitanja: da li slepo poverenje može da stvori više problema, nego razuman oprez? I, da li i u Crvenkapi prepunoj vrlina, vidite odgovornost za to što se dešavalo? Da li je i ona svojim ponašanjem ugrozila i sebe i druge?

U ovoj priči likovi su izmišljeni, a polovi podležu promenama.  Uprkos tome, sigurna sam da će se ipak neko u njima prepoznati.

Napomena: Za sve eventualne razgovore, stojim na raspolaganju na stranicama bloga i na lajni.  Na DM ne odgovaram.

Ida

@ida1852

Razotkrivanje

Uobičajen
Razotkrivanje

Mnogo toga u životu primamo zdravo za gotovo a na reč “Internet revolucija“ više i ne obraćamo pažnju. A šta nam je ona donela? Jedan „Bum!“ koga očigledno nismo ni bili svesni. „Bum!“ se desio u našim životima i ma koliko pokušavali da se sklonimo od tog uticaja, vremenom potpadamo pod isti – hteli mi ili ne.

Neki će se svesno odupreti izazovima koje nam je internet doneo, ali će na isti morati da izađu jer se kompletna poslovna, reklamna i politička komunikacija prebacila tamo. Moraće, jer se brzina kojom se savremeni svet zahvaljujući „Bum-u““ kreće, povećava iz dana u dan i zahvata svaki pedalj planete.

Sada možemo da putujemo i vidimo svet, a da ne ustanemo iz stolice, možemo da pratimo razna dešavanja: revolucije, ratove, stradanja a da sedimo zaštićeni u četiri zida.

Možete da postanete zvezda za tren i na tren, možete da budete šta god vaš um smisli i da zaista živite te uloge a da se ne bojite osude okoline. Jer, hej, pa sve to može da nestane samo jednim klikom i da vi nastavite da živite, dok ne izaberete neki novi život, neku novu ulogu.

A tada, zablistaćete ponovo sa lažnim fotografijama zavodnika/ice, na nekom egzotičnom mestu i oduzimaćete dah mnogima pričajući priče u nedogled, a samo jednu nikada nećete ni pomenuti, a ona je vaša, životna, realna. O njoj se ne priča, o njoj se ne piše, ona ne postoji, jer je ona sve ono što vi ne želite. I zato bežite i pravite novo ime, novi profil, novi avatar. I tako u nedogled… Da li?

Razmišljamo li kad se upuštamo u avanture nošeni nekim izmišljenim likom, koji smo u stvari priželjkivali da postanemo, o posledicama igre koju smo započeli? Razmišljamo li koliko je sličnih izmišljenih likova sa druge strane i da svaki od njih igra neku svoju igru koja u svakom trenutku može da se promeni samo jednim klikom? Pitamo li se sa kim u stvari mi stupamo u komunikaciju? Sa pravom osobom koja sedi zaštićena u četiri zida, ili sa izmišljenim likom, koji u tom trenutku igra jednu od svojih mnogobrojnih uloga koje se u sekundi mogu promeniti..?

Bilo bi idealno kada bi te igre to i ostale, kada bi se igrale na nivou dečje naivnosti i ne bi povredile nikoga.

Ali u stvarnom životu situacija je potpuno drugačija. U stvarnom životu, pitate se? Pa, kakve veze sve ovo ima sa stvarnim životom? Šta je to, što nastaje posle „Bum-a!“, a zove se stvaran život? Da li je starni život to, što se na društvenim mrežama igraju razne uloge i provodi po 12-14 sati dnevno? Da li nam se na društvenim mrežama uključuju emocije, da li se svađamo, mirimo, ratujemo, blokiramo jedni druge, da li padaju teške uvrede, pretnje, psovke? Naravno!

Eh, ako sve to radimo, sad idemo na glavno pitanje: da li se uplićemo emotivno? Da li flertujemo, iako ne znamo ko je osoba sa druge strane? O, da!

Mnogi su to iskusili, a većina će rađe prećutati te događaje, jer su se oni često odigravali iza kulisa u čuvenim DM-ovima i Inbox-ovima, a ostali su kao neprijatni čuvari tajni koje ne možemo sakriti, izbrisati, uništiti. Onda, kada zanos i ekstaza koje su određene uloge nosile, prođu..

A šta ostaje? Ostaju strahovi i stalna preispitivanja kod osoba koje su ulazile nesmotreno u avanturu. Jer, u realnom životu postoje partneri, porodice, prijatelji – zbog kojih nikako ne biste želeli da se vaše slatke laže razotkriju..

Upravo to! RAZOTKRIVANJE!

Kao i u realnom životu i u ovom, virtuelnom, dođe trenutak u kome sledi otrežnjenje. Ma koliko uloga menjali, jedna ostaje nepromenjena, a to ste vi, to je vaša uloga u realnom životu. Vaša ličnost, vi koji gledate u ekran i koji zahvaljujući životnom iskustvu donosite zaključak šta je dobro a šta loše, kada je igri kraj i kada je zanesenost i zaljubljenost gotova.

Vi, vaše emocije, vaše iskustvo, sve je utkano i u ovaj virtuelni svet. Pečat koji ostavljate nije pečat nekog izmišljenog avatara, nego je lično vaš.

I igre koje igrate, i prevare koje činite, sve je to preneto u realan život. Postanite svesni toga pre nego što uđete u neku novu ulogu koja vas može koštati braka, novca, položaja, uticaja koji imate, jer razna iskušenja vrebaju ovde i do njih je lakše doći nego u realnom životu. Ma koliko mislili da je to bezbolno, verujte mi, cena te igre može biti previsoka.

Suočili smo se sa raznim pričama preko društvenih mreža i one su se desile upravo iz ovih pobuda; svako je imao neki svoj razlog za ulogu koju je zaigrao, a onda se desio lom i posledice su bile katastrofalne. Mnogi su bili povređeni i realno se uplašili, a mnogi su pomoć potražili u policiji i sudstvu ne bi li vratili ukradeno, popravili uništeno.

A neki su očigledno usled gubljenja osećaja za stvaran život potpuno preuzeli ulogu iz virtuelnog sveta i počeli da žive taj izmišljeni svet, doveli sebe do ivice propasti, ugrozivši čak i život..

Mnoge priče kruže društvenim mrežama i mnogo je različitih događaja: od slomljenih srca do pljački, iznuda, silovanja. One su se dogodile u realnom životu i one će ostaviti trajne posledice na mnogima.

Možda je najbolja ideja osoba koje su napravile blog sa ciljem da ovakve priče budu javne i ja ih ovim putem podržavam, jer imati hrabrosti i objaviti ih nije nimalo lako.

Koliko god da se uzburkaju komentari na mrežama povodom takvih tekstova, to će samo još više poboljšati komunikaciju među nama i dati snagu onima koji žive u strahu od nekih događaja kojima su izloženi, da potraže pomoć i da znaju da nisu usamljeni.

Jer, ma koliko vama situacija delovala beznadežna, verujte da rešenje postoji.

Razotkrijte ga!

Dijana Vasiljević

@DijanaV

Emotikoni

Uobičajen
Emotikoni
Da li se na Tviteru ponašamo onako, kakvi smo i u stvarnosti? Ljudi mogu, ali i ne moraju da shvate nečije prisustvo na ovoj društvenoj mreži, jer svako ima svoje razloge za otvaranje naloga.
Ono o čemu bismo mogli da pišemo, a što i jeste razlog nastanka ovog teksta,  jeste često nerazumevanje napisanih tvitova, emotikona, koje neko namerno, ili slučajno – pogrešno razume.
Ideja mi se sama nametnula nakon saznanja (mnogi od nas su prijatelji i u RL) da DM sve više služi za ,,izlive,, emocija sa temom „Da li si slobodna?“, poziva za kontakt i stvaranje dubljih veza, interesovanje o privatnom životu, mestu zaposlenja itd. Ima i onih poruka u kojima se govori da je neko nekome svetlost, nada, ostvarenje snova…
Postoji jednostavan način za eliminaciju takvih osoba – blokiranjem istih. Međutim, neki treba da se zapitaju šta bi bilo kada bi se prihvatila komunikacija putem DM?
Mogućnosti zloupotrebe su velike. Navođenje na otkrivanje identiteta, ličnih podataka, telefonskih brojeva, pa dolazimo i do više takvih, zaljubljenih ptičica.
Nove tehnologije su toliko napredovale, tako da danas inteligentni mobilni telefoni imaju mogućnost korišćenja raznih aplikacija kao što su: ,,WhatsApp“, ,,Viber“. Slanjem samo jedne poruke u kojoj mogu biti vidljivi mnogi telefonski brojevi i vlasnici istih, servirani kao na tacni, pružaju se mogućnosti podsmeha nečijoj naivnosti zbog nečijeg bezobrazluka.  Za one koji nisu upućeni, to bi značilo da korisnik ovih aplikacija, poruku koju dobije preko njih, može da plasira na Tviter, može da formira veću grupu primaoca preko samog mobilnog telefona i na taj način otkrije identitet neke osobe, kao i sadržaj pisanog, kao i mogućnost kopiranja poruka iz DM i slanja istih putem ovih aplikacija. Manipulacija preko ovih aplikacija je stvar ,,mašte,, samog korisnika. Već vas vidim, kako vam se pale lampice i kako sam vam brzinom svetlosti otvorila novi pravac u razmišljanju. Od bezazlenog, ni malo naivnog, do onog koje može da vam sruši život, porodicu, sve ono što ste stvarali godinama milimetar po milimetar. Da li je vredno toga?
Motiv većine ljudi na Tviteru je razmena informacija, pozitivne energije, pozitivnih misli, poezije, muzike, fotografija, smeha, zabave, jednostavno, svega onoga što nam život čini lepšim. Takve razmene su uvek rado prihvaćene od većine onih, koji svoje slobodno vreme posvećuju ovom mediju. Citiraću jednog Tviteraša: ,,Imam osećaj kao da sedimo u nekom kafiću pijemo piće i družimo se.“
I sve bi bilo lepo i bajkovito ukoliko bi svi imali samo taj, pozitivan odnos prema društvenoj mreži na kojoj se nalaze, kao i prema ljudima na svojoj Tviter liniji.
Šta pojedine ljude navodi da im se određeni emotikon u vidu poljupca, šaljivih tvitova, u interakcijama onih koji se međusobno poznaju, učini da je odraz nečije želje, poziv za „zatvoreno“  DM druženje?
Ako je osmeh na licu način ponašanja i odraz ljubaznosti za ustupljeno mesto u autobusu, u ulici pri susretu sa komšijama, u liftu, prilikom otvaranja vrata u prodavnici, apoteci, restoranu, da li je to znak i želja za susretom?
Da li to neko shvata kao pristajenje za odlazak na piće, druženje, nove susrete i želju za bliskošću? Zar živimo u vremenu u kome su ljubaznost, osmeh, vedrina, postali tako retki, pa se  pogrešno tumače, bilo da su u realnom životu, kao govor tela, ili na Tviteru, u obliku emotikona?
Da li se i svaki tvit, koji se završi emotikonom u vidu osmeha, čuđenja, ljutnje, poljupca, smatra izlivom stvarnih emocija, ili ljubaznosti prema nekome ili nekim ljudima koji su iza računara?
Razmislite malo o ovome…Meni se čini da DM i nije baš osmišljen za sve ono što se u njemu dešava. Nešto se zove uznemiravanje, pa makar to bilo i na društvenoj mreži.
Ljudska sloboda doseže do one granice, kad ne ugrožava i ne uznemirava slobodu drugog  ljudskog bića.
Snezana S.Dj.
 
@sneanas2

Zaljubljeni u Slova

Uobičajen
Mustra je jednostavna. Na slovoslagaču je kako će je ulepšati, ukrasiti, učiniti posebnom.
Slaganje nežnih, tugaljivih Slova, na ivici patetike, a opet sasvim dovoljno daleko od nje, zbog probirljivijih čitalaca. Oni, manje izbirljivi, dobiju restlove.
Nema pola, nema lica, oblika, prošlosti kao mape za snalaženje, ničega osim otisaka Slova. Između dva monitora, različitih želja i startnih pozicija, nalazi se most usamljenosti,
realne i iskonstruisane.
Lovac i lovina. Na mamac, na mekotu, na podatnost, na zauvek, najviše, na savršeno. Istina je da se usamljenost hrani davno ustanovljenim režimom ishrane i da su tu
mala odstupanja od uobičajenog. Dakle, plen u suštini, lak.
Od priče zainteresovanih, zavisi i zamka. Mreža se plete odobravanjem, saosećanjem, potpunim razumevanjem, verbalnom (logično) podrškom.
Da, pitanje koje lebdi je uvek isto: „Da li je moguće da se ovo baš meni dogadja?“, „Je li moguće da ću baš ja odsanjati san svakog ljudskog bića“? „Kakva sam srećnica“!
Sledi odlepljivanje od sebe, od realnosti i prepuštanje rukama, koje se ne pozaju, da budu vodilje. Zatim počinje odlučno sečenje korenja realnosti kao nečeg nepoželjnog, dosadnog i previše crnog.
Selidba u svetlost.
I onda, svaka reč, svako slovo se podrazumeva kao upravo nama napisano, kao poklon neverovatnoj ljubavi, po svemu jedinstvenoj, tako vanzemaljskoj. Sve se vidi kao Nama, Naše, Mi, Za nas, Za Sutra, Zauvek.
Na vrata ulazi glasna Želja za kontaktom, dodirom, fizičkom predajom, jer duhovna primopredaja je izvršena u potpunosti.
Dani, nedelje ili meseci…svaki sekund bez „predmeta“ obožavanja je patnja. Duhovna i fizička.
Korak dalje ili ne, procenjuje lovac. Koliko koristi se tu može izvući. Poređenje trenutnih pozicija kod najvećih paralelnih ljubavi, jer da, ima ih najmanje još dve ili tri. I sve su posebne i svima ista priča i svima ista obećanja i svima sve.
Ako se baš vama zalomi da ste slabije ljubavi sa lošijim ocenama u poređenju sa trenutno aktuelnim, na scenu stupaju izgovori…posao, vreme, zdravlje, nervoza, putovanje, porodični problemi… Paleta nepregledna i toliko puta prežvakana, da već postaje klasika neta.
Da, naravno da ste puni razumevanja i da punog srca želite da pomognete, prevrnete planetu da bi vašoj ljubavi bilo bolje… Uzalud. Udaljava se. Izbegava.
I onda, najgluplje pitanje: Gde sam pogrešila? Šta sam uradila? Mora da sam nešto zabrljala!
Jer…
Ludo vas voli, ali…kako ne shvatate da ne može, da je život nemilosrdan, da vam nije suđeno, dok sve vreme, sa osmehom pobednika, igru zakuvava sa nekim drugim.
Vidiš, jasno je, govore ti, upozoravaju, negiraš, ne znaju, lažu, zavide ti, zli su…Svi su protiv tebe, protiv vas, a samo vi znate koliko se volite.
Vi ste Ti. Sve vreme, samo Ti.
Od toga koliko ćeš brzo glavom o zid i koliko snažno, zavisi samo od tebe. Biraš potonuće radi idealne imaginarne ljubavi ili Život radi onih koji zaista postoje, sa svim svojim i tvojim manama.
Ali, pre svega pitaš se Ko sam i Koliko vredim i Ko si ti i Koliko vrediš. Ko se to, radi čiste zabave svog trulog života, može poigrati nečijom Dušom? Ko se to, radi podizanja
imaginarnog sebe, može iživljavati nad nekim ko mu je praktično ponudio Život? Ko? Da, znaš odgovor i baš ga je teško priznati Sebi.
Virtuelna igra je igra realnih Duša. Ako je ne umeš, ne sedaj za sto na kom je tastatura.

Čudovište iz Nesa, Jeti i ostali fenomeni…

Uobičajen
Čudovište iz Nesa, Jeti i ostali fenomeni…

Iako konkretni dokazi postojanja čudovišta iz Nesa još uvek ne postoje, na internetu se pojavila slika koju je zabeležio Google Earth, na kojoj je čudno stvorenje koje odgovara opisu čudovišta iz Loh Nesa. Jeti, poznat još kao snežni čovek, čovekoliko je stvorenje koje navodno živi u Himalajama. Zapadno ime dobio je prema tibetanskom izrazu „yeh-teh“ u značenju „ona tamo stvar“ .

Mentalna slika o njima postoji, u zavisnosti od toga da li takve fenomene stavljamo u realne, logične okvire, ili se prepuštamo našoj drugoj strani, stvarajući sliku bića i predela samo nama znanih.

Na prvom koraku, ulaskom u sajber-prostor, otvaraju nam se beskrajne mogućnosti koje ne bih navodila, jer su svima poznate, kao što su: informacije, komunikacija. Kasnije se uključujemo u društvene mreže… iz radoznalosti otvaramo i nalog na Tviteru.

Početak je poznat. Zaključujemo da to i nije nešto naročito, pomalo je dosadno, ništa se ne događa. Vremenom, za one koji istraju, kojima početni muk ne smeta da izraze svoje misli i osećanja u vidu mikrobloga (u početku to nije lako, jer zahteva napor,  koncentraciju, sažetu misao), otvara se jedan novi svet. Sajber-prostor dobija novu dimenziju, sopstveni sajber-kutak sazdan od avatara, konekcija, tvitova fejvova, rt, pratilaca, zapraćivanja i otpraćivanja. Neprimetno, pomalo nesvesno, bivamo uvučeni u tu igru i bez obzira koliko u RL imamo izgrađene i definisane granice bića, ega, Selfa, “ja”, ili izaberite izraz koji vam odgovara, ulazimo u fazu nečega što najviše liči na krizu identiteta pre njegovog formiranja – fazu adolescencije.

Činjenica da sami stvaramo okvire svog prisustva na Tviteru, koristeći date alate, pružajući i primajući samo neke informacije, imajući samo pisanu komunikaciju, hteli ili ne hteli, nadograđujemo likove i situacije iz sopstvenog „fundusa“ iskustava, očekivanja, strahova…U većini slučajeva i bez namerne želje da manipulišemo ili obmanjujemo, dolazi kako do samoobmane tako i do obmane. Transformišemo sliku o sebi, prepoznajemo naglo rastuću potrebu za kontaktima, afirmacijom, “fav”, ff”, “rt”, zapratima, uticajima i svega onoga, već opisanog u drugim tekstovima, poput fenomena “100”, “1000” i dr. Zatim, taj čuveni DM, o kome treba napisati poseban tekst. Koje on tek mogućnosti pruža?

Da li ste se nekada zapitali kako bi se osećao svetski poznati fudbaler, koji bi se iznenada našao kao igrač na košarkaškoj utakmici, koja se održava na svetskom prvenstvu u košarci? Zna, a ne zna- ima svoj jasan identitet, ali se nalazi u situaciji u kojoj taj identitet ništa ne vredi, nije funkcionalan. Ako situacija potraje, ako ne pobegne, moraće da gradi drugačiju sliku, da angažuje i druge dimenzije svoje ličnosti da bi izgradio novu sliku, novi identitet-košarkaša. Primer je crno-beli, ali oslikava osnovne poteze, grubu sliku onoga što se dešava novopridošlom na Tviter.

Osećanje zbunjenosti, strepnje, kolebljivo ponašanje, ljutnja, priklanjanje grupi, sve to prati, kako odrastanje adolescenta, tako i stvaranje novog identiteta, naravno uslovljenog specifičnostima virtuelnog sveta. U tom procesu, stvarajući sliku o sebi, dobijamo i refleksiju-odraz u virtuelnom ogledalu.

Ako u taj svet uđemo sa jakim i jasno iscrtanim granicama sopstvene ličnosti, ova iskušenja, fazu formiranja drugačijeg, novog identiteta, lakše ćemo prihvatiti kao i činjenicu da se i nama obraćaju slični i virtuelni identiteti. Ali, nije uvek tako – ako je u pitanju adolescent, labilnija osoba, osoba koja nije u RL uspostavila nivo zrelosti. Takva osoba, nemajući u sebi čvrsto uporište, stvara konekcije, veze koje se pretvaraju u očajničke pokušaje da u virtuelnom ocrta granice ličnosti kroz međusobno narcističko ogledanje. Sa druge strane se nalazi osoba koja loveći i prepoznajući tu potrebu hrani svoju, učtivo rečeno, mršavu sliku o sebi.

 
Nije čudno da neko postane Nesi, neko Jeti, stvarajući sliku o sebi, upadajući u nečiji odraz u ogledalu, sve dok se ogledalo ne razbije, a možda nekoga i povredi.

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%88%D0%B5%D1%82%D0%B8

Ida
 
@ida1852

Tviter, duboka voda, u kojoj se dave i najbolji plivači

Uobičajen
Tviter, duboka voda, u kojoj se dave i najbolji plivači

Dovoljno vremena provedoh na Tviteru, da mogu da donesem neke zaključke o mnogim pojavama na ovoj društvenoj mreži. O mnogima sam razmenila mišljenja sa mojim prijateljima iz realnog života, a koji su takođe na Tviteru. O nekim osobama smo imali slična razmišlljanja, a o nekima potpuno različita. Eto različitih percepcija. Zbunjujuće su bile one osobe koje su pisale kao da u njima živi više različitih bića. Dogodilo se i meni da sam jedan dan napisala nekoliko tvitova, koji nisu ličili na mene. Drug sa Tvitera, koga ne poznajem, napisao mi je u interakciji: „Kao da si iznajmila nekoga da tvituje umesto tebe“. Bio je u pravu, prepoznao je da to nije moj stil pisanja, ali sam i to ja napisala. Zato, moji prijatelji i ja i nismo mogli da se složimo oko razmišljanja o pojedinim ljudima na našim TL, jer nemaju konstantu, nemaju ujednačen stil, nisu prepoznatljivi. Ili se traže ili se skrivaju, možda su nesnađeni, možda to rade ciljano?

Nisam sklona da a priori donosim negativne sudove, a naročito ne o nečemu što nisam doživela, ali vreme provedeno na Tviteru mi daje za pravo da iznesem svoje viđenje mnogih pojava. Kao što sam napisala u svom prethodnom tekstu na blogu, razlozi za korišćenje ove društvene mreže su šaroliki, ali jednom utisku nikako ne mogu da se otmem.

Usamljenost.

Samoća.

Neprilagođenost.

Nedostatak realnog života.

Usamljenost, samoća, česta pojava onoga što donosi nov način života u XXI veku. Čovek je društveno biće i nije prirodno da bude usamljen. Jednu od svojih osnovnih potreba on počinje da zadovoljava na društvenoj mreži. Počinje da živi jedan život, da se druži, komunicira sa drugim ljudima, a kako se ,,sličan sličnom raduje“ razvijajući neko novo čulo, čini mu se da prepoznaje, da oseća, razume ljude koji bi mu mogli biti prijatelji na društvenoj mreži. U ljudskoj prirodi je želja za nečim većim. Tu osećaj usamljenosti lagano nestaje, vremenom se ljudi saživljavaju sa svojim drugarima i javlja se želja da iste upoznaju i  u realnom životu, jer je slika već formirana. Mnogi to i ostvare. E sada, iskustva su različita. Gradili ste sliku o nekome s one strane monitora i sada u realnom životu vizuelni identitet treba povezati sa sopstvenom imaginarnom slikom. Čak je manje važan taj efekat vizuelnog identiteta, mnogo je bitnije ono u čega ste ubedili sebe da predstavlja ta osoba. Naravno, iskustva mogu biti dvojaka, da ste zapravo zaista upoznali jednu izuzetnu osobu, ali i da ste preselili u svoj stvarni život nekoga ko ni po jednom vašem kriterijumu nije ono što ste vi mislili da jeste. To je bila vaša odluka, vi ste odraslo biće i pretpostavljam da znate u čega ste se upustili. Ovakva ista situacija se preslikava na mlade ljude, koji imaju mnogo manje životnog iskustva od odraslih. Ja tu već vidim problem u najavi. A vi?

Naravno da i ljude koje upoznajemo u realnom  životu ne poznajemo, ali smo ih upoznali već u nekom socijalnom okruženju. Osobu koju upoznate preko Tvitera, o njoj zaista znate samo onoliko, koliko vam je ona rekla, što može i ne mora da bude tačno, i onako, kako ste u sebi izgradili tu osobu. Osetili ste da niste sami jer neko voli muziku koju i vi. Neko voli poeziju, kao što je vi volite. Neko je baš duhovit. Neko piše po vama vrlo mudro. Neko ima simpatije prema političkoj partiji kao i vi. Neko je na prepoznatljiv način apolitičan. Neko vam je otvorio novi pravac u razmišljanjima.

NEKO.

Ko je neko?

Snezana S.Dj.
 
@sneanas2
 

Pojedinac u mreži

Uobičajen
Pojedinac u mreži

Tviter, kao društvena mreža, čini samo jedan mali segment ogromnog sajber-prostora, koji se svakim danom sve više širi zahvaljujući napretku tehnologije, ali i kreativnosti, domišljatosti korisnika. Tehnologija je unela suštinske promene u naš život. Prvobitno korišćena od strane samo naučnika i poslovnih ljudi, postala je deo svakodnevnice nas, običnih ljudi, suštinski promenivši način na koji živimo, komuniciramo.

Šta se u stvari krije iza tog sajber-prostora?

Odgovor se krije u multidisciplinarnom pristupu i istraživanjima. Pojavila se nova disciplina – “sajberpsihologija”, koja ima potencijal da obuhvati sve interakcije čoveka i tehnologije. Psihologija interneta, kao nova, još uvek nema definisane granice, ni teorijske ni istraživačke, jer je sajber-prostor svet koji se neprekidno razvija i širi, stalni je izvor novih pojava, koje pre svega treba uočiti, opisati, a tek onda strogo naučno analizirati. Za sada, uglavnom postoje prikupljeni empirijski podaci koji još nisu kompletni, niti integrisani.

Ovo bi, ukratko, bio odgovor onima koji traže strogo naučni pristup ovoj tematici, verifikaciju pojava koje nesumnjivo postoje i na koje ukazuje ovaj blog, a sa kojima se svaki pojedinac, pre ili kasnije susreće. Svi članci, napisani na ovom blogu, opisuju pojave, skreću pažnju na ono što se događa pri korišćenju mreže i to na bazi iskustva, što predstavlja doprinos opisivanju.

Uticaj koju Tviter, kao društvena mreža, ima na pojedinca

Džek Dorsi, jedan od suosnivača Tvitera kaže da će smatrati da je Tviter postigao uspeh kada ljudi prestanu da pričaju o servisu i njegovoj mogućoj primeni – kada počnu da ga koriste kao struju.

Ovo je odlican šlagvort za to da – struja jeste potpuno promenila naš život. Sada je koristimo i ne razmišljamo o njoj, ali iza takvog ležernog odnosa ipak stoji oprez jer “znamo” sve opasnosti koje donosi.

Da li znamo sve o komunikaciji koja se neprestano širi i odvija u sajber-prostoru?

Kako takva komunikacija deluje na pojedinca kada se nađe u mreži?

Brz protok informacija, njihova dostupnost, premošćavanje kulturnih, obrazovnih, psiholoških, političkih, ekonomskih, etničkih razlika, povezivanje tako različitih pojedinaca kroz mrežu, naravno da utiče na nas. Često nismo svesni da prolazimo kroz  „instant“ spoznaju, da ulazeći u komunikaciju na mreži ulazimo u svet koji grade sami korisnici, ukratko u drugačiji svet, nesvesni svih faktora koji takvu komunikaciju čine specifičnom.

Ljudi u takvom prostoru mogu da budu šta god požele, lični kreatori identiteta, mogu se transformisati, lako manipulisati, kako sami sa sobom, tako i sa drugima, služeći se samo pisanom komunikacijom u nedostatku neverbalne. Ovakva komunikacija traži pre svega kulturu iste, ali i razvijanje posebnog senzibiliteta za „čitanje“.

Mnogo toga korisnog i značajnog je uočeno i opisano na ovom blogu, gledano očima neposrednih učesnika, formirano na iskustvu. Ovo je samo pokušaj da se problem vidi i iz drugog ugla, pokušaj da se ukaže na faktore koji nas zbunjuju i neke teme u kojima se možda kriju uzroci.

Moramo biti svesni da mi jesmo stvorili tehnologiju sa namerom da je koristimo. Ona je prvobitno zamišljena kao oruđe, sluga koji će zadovoljavati naše potrebe, ali kao i svako oruđe, može postati oružje ako ne budemo umeli da njime gospodarimo – sluga može postati gospodar.

Psiholog Shery Turkl, veliki stručnjak iz oblasti komunikacije  i uticaja tehnologije na nju kaže da je internet postao „socijalna laboratorija za eksperimentisanje Selfa, koje je karakteristično za postmodernu egzistenciju.“ Da je ne bismo tumačili dalje, poslušajte je:

http://www.youtube.com/watch?v=t7Xr3AsBEK4

Ida
 
@ida1852
 

Staklene lutke

Uobičajen
Staklene lutke
Halabuka, virtuelna kuka i motika, pametovanje, a sve radi prazne priče…Jer, Zašto one o tome tako glasno govore?…Ko su one da nekome sole pamet kako se ponašati na internetu???…Šta ima one meni da pričaju s kim ću ja i kako…???
Dakle, klasika…prvo ću da osudim, dobro pljunem, pogledam koliko me njih i kakvih podržava i onda ću nastaviti da ne razumem, „jer sam tako u mogućnosti“. A nije tako, ako skinete šminku zlovolje i cinizma.
Tviter ljudi nemaju za cilj da ni od koga prave žrtve, niti naivne nesrećne zanesenjake.
Naprotiv, želimo da onima koji još ne gledaju na oba oka jasno, koji lebde i po oblacima šetaju, dakle mladim korisnicima društvenih mreža (kojih je ujedno i najveći broj), ili onima čije je tkanje nežnije, osetljivije i lako se kida, pokažemo prstom na moguće zamke pod ušećerenim kapama.
U razmišljanjima nismo pošli od osoba koje su trezvene, s izvesnim odstojanjem prema pročitanom, već od onih povodljivih, labilnijih, često od usamljenosti neracionalnijih, koji su plodno tle za one koji imaju samo njima jasne motive. Ukoliko bismo svi razmišljali: „Šta meni tu ima neko da soli pamet, kao da ja to ne znam…“, „Ma daj, mene će da prevari…“, „A što si se upuštao u razgovor…“?, na društvenim mrežama ne bi postojao ni jedan problem, a praksa pokazuje da ih sada već ima previše.
Suština društvenih mreža jeste povezivanje ljudi, i poznatih i nepoznatih. Na tom putu, baš kao i u životu, nailazimo na milion i jednu varijantu bića Čovek. Isto tako, baš kao i u realnom životu, na te neke ljude, svako od nas različito reaguje i to u sebi nosi. Da se svi pridržavaju nekomunikacije sa nepoznatima, i u realnom životu, proveli bismo sa ga roditeljima, jer svako drugi je neznanac dok ga ne upoznamo.
Želimo samo da dotaknemo one povređene, koji (gle zločina!), nisu umeli da se odbrane i poverovali su u slova neznanaca.
I da, koliko god to neverovatno zvučalo, ovo niko ne radi iz koristi, niti se nekome sveti, niti želi da pametuje i izmišlja sijalicu… Želimo samo da pokažemo da pružena ruka postoji i da oni, koji imaju problem, o tome treba glasno da progovore, a ne da se plaše umišljenih klanova, tračerske osvete i razvlačenja po mrežama nekakvih besmislenih osvetnika.
Bilo bi lepo da svako ume i može da filtrira pročitano i doživljeno, da je svako stena i tigar, da svako ume kada ga povrede samo da popravi frizuru i nastavi dalje. Da je tako, ovu planetu bi naseljavala idealna bića i ona bi bila potpuno savršena.  Da je tako, ne bismo čitali o teškim psihičkim problemima, zatvaranju u sebe, samoubistvima. Zamislite, različiti smo. Razlikujemo se. R a z l i k u j e m o   s e!
Realnost nam ne pokazuje sliku istih jakih, čvrstih, nepokolebljivih, borbenih, drčnih. Ili grešim?
Znate, nekoga polome godine zla, a nekoga samo jedna kap kiše.
Maja M™
 

@MajaMoon14

Profil „pozajmljivača“ tvitova i krađa tvitova

Uobičajen
Profil „pozajmljivača“ tvitova i krađa tvitova

Krađa tvitova je obrazac lažnog predstavljanja, igra ega s ciljem ostvarenja dobiti i potvrde, „čeka“ o sopstvenoj vrednosti. Pažnja drugih i aplauzi su za ego hrana, duhovno gorivo. On ne razmatra ozbiljno taj “sitan” problem, da je pomenuti ček bezvredan, poništen, tj. falsifikat, jer ne pripada nama, nismo ga “zaradili”, već stekli na nečastan način, zavukli ruku u tuđ džep, tj. um (krađa intelektualne svojine je kažnjiva i zakonski regulisana). Sa tim tuđim, bezvrednim čekom, možemo da obmanjujemo samo sebe, ne i zrele ljude, koji poseduju elementarnu kulturu, čitaju knjige (ili ako ništa drugo, bar znaju da koriste – google). Potreba i nastojanje da nas ljudi vide u svetlu onoga što ukradena intelektualna svojina predstavlja, manifestuje se najčešće kroz odabrane misli umova kojima se „pozajmljivač“ potajno divi i zavidi im. Najviše se tvitovi kradu od mudrih i velikih “glava”, književnika, filozofa, istoričara, satiričara, koji su ostavili trag na ovoj planeti i na njima “pozajmljivač” gradi svoj profil i imidž. Misli se otuđuju i na manje domišljate načine – prevodom tekstova sa stranih mreža, kao i krađom tvita od “kolege” na lajni, što je isto kao i ukrasti nebično i divno cveće iz prve komšijske bašte, pa ga staviti u vazu na sopstvenoj terasi, tako da svako ko prođe i zagleda se, može da zaključi odakle potiče. Postaviti u svoje ime misao koja nije naša (ukoliko nije RT ili nema znake navoda) ne predstavlja samo oličenje siromaštva duha, krađu identiteta i oponašanje nekog drugog, već je to i težnja da se okolina predizajnira, da nas primeti, da joj se nametnemo, zadobijemo pažnju i divljenje.

Strah od neodobravanja i neprihvaćenosti od strane grupe često ide u korak sa ozbiljno narušenim samopouzdanjem, nesigurnošću. Što pojedinac smatra sebe bezvrednijim, u njemu tinja skrivena potreba da bude bolji, najbolji. Zbog toga, najslabije i najnesigurnije ličnosti posežu za citatima najboljih umova, koji zasenjuju i nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. Ciljna grupa su im svi, a teme i poruke tako koncipirane, kao univerzalne istine, da na njih može isključivo da se odreaguje sa oduševljenjem, uz fejv i komentar: “Bravo, tako je!”. Takve uloge su neodržive  u realnom životu, ali nisu održive ni na internetu. Kada takav čovek počne da tvituje svojim rečima jer je “primoran”, odgovarajući na konverzacije, mi zapravo vidimo da ta uloga uopšte nije kompatibilna sa ulogom koju je do tada ispisivao “dijamantski um”. Tada maske padaju, svedočimo da je s druge strane jedna individua nesređenih i nesrećnih, crnih misli, u velikom raskoraku s prethodnim identitetom. Umesto dijamanata, iz „usta“ počinju da izlaze crvi, kao što se dešava u jednoj bajci. Prava suština bića fabrikanta i prenosnika poznatih izreka nam do tada nije bila vidljiva kroz izbor misli i tema, nije upućivala na to kakav je to čovek, kao kada je u pitanju autentično tvitovanje iz “svoje glave”. Zato su ovakve ličnosti dvostruki obmanjivači u ionako ograničenoj (net) dimenziji, u kojoj sliku i predstavu o akterima stičemo samo na osnovu napisanog. Nije istina da baš ništa ne mogu da kažu svojim rečima, jer su “opismenjeni” i spretni kada treba drugoga da uvrede. Oni se neće odreći zamišljene slike o sebi jer im veoma godi to kad oko sebe imaju krug naivaca koji nagrađuju njihove “surogatne” misli, kojima ne znaju poreklo. Oni ne žele da izgube svoju krvavu, teško stečenu imperiju. Zašto teško stečenu? Pa, umesto da su smislili tvit za par minuta, oni su satima prekopavali google ili knjižurine. Uostalom, klijentelu su navukli na “kvalitet”, uzdaju se u njihovo neproveravanje i poverenje. Međutim, čak i kada bi želeli nešto da promene, za njih je kasno, jer su se toliko već identifikovali sa ulogom koju igraju i ona im prija, postala je njihov ponos i utvrđenje, da su pomešali obrazac ponašanja sa onim što jesu i SEBE doživljavaju veoma ozbiljno, čvrsto verujući da su ono što prepisuju. Ta izmišljena sliku koju su skrojili u sebi teško može da se sruši, jer je okolina u nju poverovala, dodatno je naduvala i nagradila. Kasno je da budu ono što jesu. Da bi se izvukli iz te situacije, nemaju drugog izbora, sem da obrišu nalog (što obično ne učine) ili da nastave sa građenjem lažne slike.

Na Tviteru je izgrađen „klasni“ sistem, kada uloge brojki pratioca i praćenih uglavnom ne odražavaju pravu vrednost pisača, nego su više sklop srećnih okolnosti, lukavstava, strategije, spretnosti, prodornosti. Kao i u životu, i na Tviteru su predvodnici oni, koji su snalažljiviji, okretniji. Najčešće blagi, mirni ljudi koji ne žele pažnju i ne guraju se u prvim redovima, ostanu skriveni negde u predvorjima Tvitera, za njih nikada i ne saznamo da postoje. Ti ljudi su verovatno borbeniji i hrabriji u realnom životu,  pa im trčanje za foloverima, glumljenje Šekspira i slično, uopšte nije interesantno zanimanje i ono u čemu vide sebe. Ljudi, koji na Tviteru postoje samo zarad aplauza i brojki, kroz folovere postaju nešto više, jačaju svoj izmišljeni identitet, superiornost i mentalnu predstavu koju imaju o sebi. Kradljivac tvita, najčešće, s obzirom da je gladan pažnje (naravno, pozitivne, a ako nje nema, onda i negativne) posle upozorenja da ne radi to što radi, najčešće će pokušati da povrati svoju moć tako što će umanjivati, kritikovati ili opovrgavati vrednost onoga što drugi poseduju, znaju ili mogu (upotreba ružnih reči je uvek odraz nemoći) ili će ostati apsolutno miran, ignorisati i glumiti nezainteresovanost jer je otkriven, a apsolutno nespreman da otpusti svoju lažnu imperiju, koja mu vredi više od života. On je zavisnik od svoje popularnosti, izmišljene uloge koju igra, on za drugačiji put ne zna i ne može njime da pođe.

I na kraju: krađa tvitova nije benigna pojava: to je lažno predstavljanje koje nam se podsmeva, obmanjuje i ponižava sve nas. Kradljivci tvitova su u startu fejk profili, trolovi i „obeskrvljeni“ anonimci bez duše. Igraju na kartu našeg neznanja, neinteligencije, obmanjuju nas svojim “veštinama”, računaju na našu nenačitanost, poverenje i toleranciju. To je paravan iza koga se krije neko čiju suštinu ne možemo da dokučimo, za razliku od onih, koji pišu misli iz svoje glave. Bez obzira koliko su “neknjiževne”, one su bar istinite, preko njih dobijamo realnu sliku o čoveku s druge strane ekrana, njegovim srećama, nevoljama, bolu, suzama, slabostima, strahovima. Takav čovek nam je bliži, osećamo u njemu živo biće. U kradljivcu tvita ne osećamo čoveka, već copy/paste mašinu.

Krađa tvita predstavlja grubu obmanu i manipulaciju. U virtuelnom svetu, gde je jedini način prepoznavanja, upoznavanja i zbližavanja ljudi moguć putem reči, jer sagovorniku ne vidimo oči, ne čujemo mu glas, mi od kradljivca tvita ne dobijamo ni to, osnovno, njegove reči, već tuđe, podmetnute.

Vode plavetne…

@vode_plavetne

Duboka je voda Tviter…

Uobičajen
Duboka je voda Tviter…

Duboka je voda Tviter, svakakve se tajne kriju u onoj najmračnijoj dubini i mulju, tamo gde somovi dremaju. Onaj ko hoće da bude izmanipulisan i prevaren, taj će svakako i doživeti tu sudbinu. Onaj ko na Tviter dođe s namerom da se zaljubi, a realno gledano to je najveći deo tinejdžera, taj će se i zaljubiti. Tu pomoći nema.

Neko zaista uđe otvorenim srcem, a dočeka ga pakao. Tako je bilo, tako će vazda biti. Ako je naša namera da skinemo nečiju masku, to će biti kratkotrajna pobeda. Već sledećeg dana, pojaviće se novi ljudi (ili čak stari) sa novim maskama. Sposobnost ljudi da se menjaju i presvlače naprosto je čudesna i nema kraja, posebno na internetu. Tu su ljudi dobili slobodu da vode tajne živote, da budu ono što nisu u stvarnom životu, a oduvek su hteli. Andrić je pisao o dnevnom i noćnom čoveku. Dnevni je onaj što ide na posao, koji možda i ne voli i živi među ljudima kako mora, a noćni je onaj koji se posvećuje onome što zaista voli. Danas postoji i „internet čovek“ – anonimna ličnost koja na internetu može da ispolji sve što krije u dubini duše, bez ikakvih posledica po sebe. Posledice po druge ga ne interesuju suviše. Jer, hteli mi to da priznamo ili ne, čovek je sebično stvorenje, počesto zaljubljeno u sebe.

S druge strane, Tviter je prepun onih koji „pate“, a da ni sami ne znaju zašto. Takvim ljudima dovoljna je tek jedna reč pa da ih gurne dublje u tu patnju bez smisla. Da bi se takvima pomoglo, potrebno je najpre da oni sami shvate da je problem u njima. Potrebno je da nauče da je to što ih „muči“ emotivna mizerija naspram realne patnje. Dok ovo pišem, neko na ovom svetu umire od gladi, a nekome seku glavu. Videh u vestima da su u Avganistanu obezglavljena dva dečaka. To je Patnja. Neko zaista strada i nestaje u najstrašnijim mukama. Istovremeno, neka devojčica danima plače, smišlja različite priče, zaljubljena je u momka sa Tvitera, drami i želi da bude u centru pažnje. I njoj svakako treba pomoći, ali ona ne pati, ona samo glumi patnju. Njena „drama“ odvija se u komforu njene sobe, uz struju, muziku, vodu, hranu i roditeljsku pažnju.

Patiće stvarno tek kasnije, kada shvati da je život daleko suroviji i opasniji od Tvitera i bilo koje društvene mreže.

Nekome će ovaj blog sasvim sigurno biti od koristi, tu nema nikakve sumnje. Ako barem jedna osoba porazmisli o onome što je pročitala, eto dobitka i koristi. Verovatno će do vas stizati različite priče o ljudima za koje ste mislili da su vam bliski i da ih barem delimično poznajete.  Neke će se magle podići. I za vas će, eto, ovaj blog biti od koristi.

Blog ima svrhu i vrednost jer ako makar jedna mlada osoba promisli o svemu, to je već samo po sebi uspeh. Takođe je istina da je svakom čoveku njegova patnja realna i najpreča. Pa i “umišljenim devojčicama koje pate”. Na nama je da se, kada procenimo i shvatimo da tu nikakve patnje zapravo nema, okrenemo na drugu stranu i ne trošimo vreme i energiju uzalud. Onaj ko ima 15 godina ni sam ne zna šta se dešava sa njegovim emocijama i unutrašnjim osećajima, sve u njemu vri i ključa. Nestalan je, menja se iz dana u dan. Tek kad se ta vatra stiša, biće u stanju da razmatra neke druge, teže stvari. Greška je tinejdžera doživeti kao odraslu osobu. I sam zakon je to jasno propisao – ako nije u stanju da glasa i vozi automobil – nije odrastao, njegovom sudu se ne veruje. To što se među tinejdžerima nađe i poneki genije, ne menja suštinu. To su i dalje deca.

 

Ognjen Latas

U kandžama svojih iluzija

Uobičajen
U kandžama svojih iluzija

Ovaj tekst nije odgovor, niti uputstvo šta treba raditi i kako treba razmišljati. Niko nema odgovor na sva pitanja, isto kao što ljudi danas uglavnom nemaju sami sebe. Postoji koren od koga sve kreće i nastaje, a to smo mi, sami. Zašto nam se događaju neke stvari i zašto mislimo onako kako mislimo? Zbog čega je to bitno? Možda, zato što to kakvi smo i na koji način posmatramo svet oko sebe, jeste način na koji ćemo reagovati na ono što se dešava oko nas i u nama.

Dakle, ako isključimo sve oko sebe i zapitamo se na osnovu čega smo formirali svoje stavove i mišljenja u životu, doći ćemo do jako zanimljivih odgovora. Uglavnom su to-iskustva, način na koji smo odrasli, kako smo vaspitani, šta smo pročitali, videli, čuli i najčešće to – kako se neko postavlja prema nama i koliko to nama odgovara. Svoja mišljenja često formiramo u skladu sa tim kako posmatramo svet oko sebe; to je refleksija nas samih na svet i ljude oko nas. Možda će mnogi negirati ovo i reći: ovo jeste ili nije pravilno. Istina je da ne postoji pravilno i nepravilno mišljenje, niko ga danas ne poseduje, jer ga niko ni ne zna. Sve što znamo je ono što smo rođenjem zatekli i mislimo da tako treba. Pre nego što u potpunosti negirate ovo u sebi, setite se svih svojih odluka. Koliko odluka smo doneli na osnovu samog skupa koga zovemo – „ja“?

Ko je to „ja“ i da li uopšte znamo odgovor na to pitanje, tek je posebna priča. Moguće je da nas same nikada nismo ni upoznali i da ovaj život predstavlja samo put koji treba da prođemo da bismo stigli do tog „ja“. Zašto je sve ovo bitno za temu interneta i iluzija na društvenim mrežama?

Da li ćemo pozitivno ili negativno odreagovati na neku osobu i koliko poverenja ćemo joj pružiti, zavisi od nas samih. To je srž od koje sve počinje. Želja za pažnjom zna da zaslepi i mnogi ljudi su je gladni. Trebalo bi prvo da se zapitamo šta nam ona (pažnja) donosi i zašto nam je toliko potrebna?

Mnoge prevare su uspele da se sprovedu baš iz tog razloga, što je neko pružio određenu pažnju nekome, a ona mu je godila, prijala. Da li bi se manipulacija dogodila da pažnja nije pružena na određeni način za koji se zna da će određenoj osobi prijati? Opet se vraćamo na početak. Način na koji reagujemo na određenu osobu jeste i način na koji se ona postavlja prema nama. Ako je „dobra“, znači da je sa nama u dobrim odnosima i da nam prija, ako je „loša“ znači da nama lično ne odgovara.

Da li smo ikada nekoga videli onakvog kakvog jeste bez dodatka, da li možemo da ga okarakterišemo raznim imenima zbog naših ličnih stavova ili pažnje koju dobijamo ili ne dobijamo od njega? Ugasimo internet, odvojimo se i razmislimo. Zašto? Zašto nešto radimo i mislimo, kakvu korist od toga imamo, šta time želimo da postignemo? Zašto nam prija kada nas neko primeti, hvali, uzdiže?

Ne stajem ni na jednu stranu, ne sudim, niti podržavam. Pokušavam da bacim fokus sa svega što se nalazi oko nas i prebacim ga unutra. Krajnje je vreme da ljudi prekinu da hrane svoj ego i počnu dobro da ga izgladnjuju. Kada se to dogodi, mnoge stvari, za koje nismo ni slutili da posedujemo, izleteće na površinu. To je večita borba koja traje. Puna je grešaka i pogrešnih puteva, ali je barem jedna lekcija više, koja će odvesti ka stepeniku dalje. Ovo sve deluje kao izlizana priča i mlaćenje prazne slame, što bi neko rekao. Međutim, smatram da je to jedini put na kome ne znamo šta ćemo pronaći i da li ćemo uopšte uspeti da izronimo iz lavirinta. Sve što tražimo u drugima, mi već posedujemo. Da li ćemo ikada staviti sva ta „ja“ sa strane i videti stvari kakve jesu? Koliko sami pridodajemo, stvarajući neku sliku koja ne postoji? To opet zavisi samo od ljudi i iskrenosti koju su spremni da pruže sebi.

 Neko će možda reći da ovaj tekst nije dao ni jedan konkretan odgovor na celu temu, već je nešto što svi već znaju. Ako je tako, onda je suština ovog teksta izgubljena, jer ljudi opet traže odgovore oko sebe, da im ih neko napiše, predstavi da bi oni mogli na osnovu toga da kažu da li se slažu ili se ne slažu sa napisanim. Zbog takvog stava će se i dalje dešavati stvari koje se dešavaju, ljudi će i dalje slepo tražiti i hraniti svoje iluzije preko drugih, dok će pravi odgovor i dalje čučati negde duboko u njima i tražiti da bude pronađen.

Jelena
 
@85_jelena

Ko smo mi, a ko su drugi? Razmišljanja.

Uobičajen
Ko smo mi, a ko su drugi? Razmišljanja.

Oduvek sam se pitala koliko je ljudi na svetu koji u sebi nose taj neuništivi osećaj promašenosti. Samim rođenjem nam je uskraćeno pravo izbora. Osuđeni smo na život u svetu koji možda ne bismo odabrali. Zbog toga se nikada nismo zadovoljavali samo jednim licem. Stvarali smo nova, kao sopstvene mehanizme odbrane od okrutnosti sveta, ali smo time najviše naškodili sebi. U jednom trenutku smo se čak i zapitali koje je od tih lica naše pravo? Jer, kada se predugo pretvaramo da smo nešto što nismo, upravo to i postanemo.

Ceo nas život je samospoznaja. Ne prođe ni trenutak, a da ne saznamo nešto novo o sebi, iako toga najčešće i nismo svesni. Ako živimo upoznajući sebe, kako možemo biti toliko sigurni da poznajemo druge? U ovom slučaju, baziraću se isključivo na naše virtuelne prijatelje. Svako od nas ima razlog zbog čega pristupa društvenim mrežama. Možda je to najbolji način da potisnemo svoju pravu ličnost i budemo ono što nismo. Ne samo da je najbolji, već  je i najlakši način.

Kada sam pre dve godine napravila nalog na Tviteru, učinila sam to isključivo zbog pisanja i čitanja onih, koji su iz istog razloga tu. Primetila sam da ljudi nisu toliko susretljivi kada je sreća u pitanju, kao kada je u pitanju patnja. Niko se neće javiti da pita zbog čega si srećan. Znam da ne smem da generalizujem, ali je najčešće tako. Sa druge strane, brojni su oni koji će iskoristiti našu patnju, našu ranjivost da nam se približe i ostvare neki vid komunikacije sa nama. Nejaki da se odupremo, prepuštamo se i verujemo u njihove dobre namere. Mislimo da su tu da pomognu nama, da smo mi njihovi prioriteti, ali je istina potpuno drugačija. Ko smo zapravo mi, da bismo bili prioritet nekome sa druge strane mreže, nekoga, koga verovatno nećemo nikada ni upoznati?   Ovo pitanje je toliko puta bilo potisnuto potrebom da verujemo da je nekome stalo do nas, ma ko to bio.

Kao što sam već rekla, ljudima smo “najpristupačniji“ u trenucima ranjivosti. Oni su tu, uz nas, ali mi ne znamo ko su oni. Mogu da budu bili ko. Razliičitih su godina, različitog pola i različitih namera, naizgleg bezopasni. Srećni zbog njihovog prisustva, nikada ne dovodimo njihove namere  u pitanje. Čak i ako dođemo u situaciju da preispitamo sebe, osećamo jaku grižu savesti jer su to osobe koje su uz nas kada nam je najteže, koj6e su nam odane i kojima je stalo. Ljutimo se na sebe jer smo sumnjali, ne pitajući se zbog čega se ta sumnja javila. Ima tu i naše potrebe da verujemo da neko brine za nas, da neko neupitno veruje. Govoreći nam o našim vrednostima kojih oni i ne mogu biti svesni, oni zapravo zadovoljavaju sopstveni ego, uzdižu sebe i javlja se taj osećaj divljenja prema sopstvenoj ličnosti, koji otkrivamo tek kada se njihova lica ogole do srži u nekim situacijama nad kojima nemaju kontrolu.

Njhove žrtve su najčešće mlade osobe, ranjene i potištene, odbačene i drugačije. Pružaju im lepšu sliku sveta, priliku da veruju u dobrotu. I simboli te dobrote su, kao što verovatno i pretpostavljate, baš oni. Međutim, postoje situacije koje nisu u stanju da kontrolišu. Nekada nesvesno testiramo granice njihovog strpljenja i  baš tada doživljamo najveća razočaranja. Otkrivamo njihova lica, ali i osećamo ogromni dug prema njima. Ako smo uspeli da se izborimo sa svojim problemima i patnjama, verujemo da su oni zaslužni za to. I zato neko vreme živimo odsečeni od oba sveta – i onog realnog i onog virtuelnog, pokusavajući da razlučimo šta je istina. Taj period je zapravo i period jačanja naše svesti. Mi ne znamo ko su ljudi sa druge strane, baš kao što i oni ne znaju ko smo mi. Najčešće smo žrtve njihovih bolesnih nagona koje otkrivamo tek onda kada smo dovoljno jaki da spoznamo pravu istinu i suočimo se sa sopstvenim Ja, koje nas gura u ponor iz kojeg nas samo oni, naizgled, mogu izvući.

Ovim rečima samo želim da probudim svest onih koji neupitno otkrivaju sebe na Tviteru i time postaju žrtve raznih manipulacija, upliću se u lavirinte iz kojih je jako teško izaći. Jedini način da se izbegnu takve situacije i razočaranja koja slede jeste da svaki put kada osetimo da neko želi da ostvari neki kontakt sa nama, stanemo ispred sebe i zapitamo se – “Ko je ta osoba sa druge strane mreže i šta zapravo želi od nas”?

نجم

@invisibilis_

Original-falsifikat. Original falsifikata

Uobičajen
Original-falsifikat. Original falsifikata

Mislim da mi godine i iskustvo koje je sa njima došlo, daju pravo da vam napišem nekoliko reči o društvenim mrežama, a prvenstveno o ljudima i pojavama na istim.

Različiti su motivi otvaranja naloga na društvenim mrežama: radoznalost, praćenje novih trendova, profesionalni razlozi, upoznavanje sa novim fenomenima današnjice, višak vremena, nedostatak društvenog života, pomodarstvo, promocija svog posla, mogućnost plasiranja raznih usluga i roba zarad materijalne koristi i još mnogo toga.

Lično me je zainteresovao Twitter, kao nova vrsta društvene mreže. Naravno, bila je u pitanju i ljudska radoznalost. Sve to ne bi bilo tako strašno, da vremenom ne dođoh do određenih zaključaka. Naravno, zaključci su doneti iz moje percepcije.

Društvo na Twitteru je raznoliko. Od vrlo mladih ljudi, za koje se uvek zapitam zašto troše vreme na društvenoj mreži,  do odraslih i, podrazumevajuće zrelih ljudi. Kao i u realnom životu, tako se i na društvenoj mreži ljudi prepoznaju, a prema svom senzibilitetu ulaze u interakcije. Sve bi to bilo bajkovito da je zaista tako. Postavljam sebi pitanja da li je na drugoj strani mreže zaista ona osoba kakvom se prikazuje? Da li je to zaista npr. žena? Šta ako je pol lažan? Šta ako je to osoba koja samo ima priliku da se predstavi onakvom, kakva u realnom životu nije? Možda je to usamljena osoba, željna ljubavi?

Može li se ljubav ostvariti na društvenoj mreži? Može li društvena mreža zameniti ovolikoj deci ljubav roditelja, koji očigledno i ne znaju gde im deca provode vreme? Da li je divljenje preko jednog fejva jače od stvarne zadivljenosti prema ljudskom biću, koje ima sve ukrase čoveka? Ako posmatramo hipotetički, da je ta vrsta divljenja iskrena i realna kroz fejv, da li će to osobi slabijeg karaktera, poljuljane vere u samu  sebe, doneti traženu potvrdu da vredi kao čovek? Moje skromno mišljenje je da se život živi u realnom svetu.

U ovom virtuelnom svetu,  apsolutno je sve moguće. Evo, npr. ja mogu da budem muškarac, da pišem stihove i udvaram se ženama. I, da se jako lepo zabavljam gradeći tu laž.  Mogu da budem šta god poželim.

Naravno, opasnosti na društvenim mrežama prete svim populacijama. Međutim, nije isto kada odrastao i zreo čovek sam sebe dovede u zabludu ili kada to uradi biće koje je napravilo prve korake u životu. Moj lični apel bi pre svega bio apel roditeljima, koji moraju da čuvaju svoje još uvek ranjive ptiće u sopstvenim gnezdima. Društvene mreže prete i pojavom zavisnosti. Čim postoji ta reč, to znači da ste u kandžama grabljivice i da je budućnost vrlo neizvesna. Naravno, mislim da društvene mreže imaju i neke svoje pozitivne strane,  o njima ću pisati u nekim narednim tekstovima, ali prioritet su opasnosti koje vrebaju i ne biraju.

Ovim tekstom sam želela da pozdravim ovu ideju. Buduće teme treba da se razvijaju jedna po jedna, vrlo pažljivo. Ne zaboravite, niko nije imun, svi smo samo ljudi, ranjivi i podložni. Budite pažljivi, jer ne postoji „,vakcina protiv opasnosti od društvenih mreža“,  a posledice su nesagledive.

Snezana S.Dj.

@sneanas2

Emotivne omče virtuelnog sveta

Uobičajen
Emotivne omče virtuelnog sveta

Ušuškamo se u  virtuelnu mrežu, u njoj nam je prijatno i toplo. Upijamo lepe reči, osmehujemo se, nepoznati ljudi nam postaju prijatelji, razmenjuju se prijatni izlivi, osmesi, srca i ljubav. U virtuelnom svetu je sve lako i dostupno, ali iako smo svesni te „olakosti“ i brzine kojom se sklapaju prijateljstva i otvaraju duše, potvrđuju ljubav i naklonost, ta igrica prija. Sebe drugima odašiljemo kroz jednodimenzionalni odraz: poput onog, kada se fotografišemo, pa se namestimo, trudimo da zablistamo, sa najlepšim osmehom, u najboljoj odeći i ambijentu.  Isto to rade i drugi, pred nama. Prijatelji počinju da se nižu privučeni tim našim „uglačanim“ sjajem na pozornici, sve je tako neverovatno lako. Imponuje nam da smo neko i nešto, primećeni, podržani,  konačno smo pronašli svoju oazu mira u kojoj možemo da predahnemo, osetimo se bitnim, pametnim, uvaženim.  Počnemo i  u sebe da se zaljubljujemo, u tu svoju drugu, glamuroznu sliku koju smo sazdali u očima drugih, a oni je prihvatili kao da smo mi. Volimo sve oko sebe, prijatno nam je i osećamo se bezbedno. Čini se da je to naš pravi, topli dom u kome nema problema, nevolja, stresova, a čak i ako dođu, rešimo ih kratkim pritiskom na „block“ i za minut zaboravimo na onog, ko nas je uzdrmao. To je jedan probran, istančan i kontrolisan svet koji uljuljkuje naš ego fejvovima, retvitovanjima, podrškama, pozitivnim energijama i pohvalama.

Fine i dobre duše, mekog i senzitivnog pera počinju da privlače sebi slične, srodne duše…Neke se i pretvaraju da divno pišu, a zapravo u celosti ili delimično pozajmljuju reči velikih pesnika, mislioca, i tako stvaraju „svoja dela“, tj. imidž na virtuelnoj mreži. Mi se u te njihove reči zaljubljujemo, one deluju na naš um, emocije, pa čak izazivaju i telesne senzacije. Zalupa nam jače srce, drhtimo, ruke počinju da se znoje.

Kad stignemo ovde, to je drugi stepen, prag, koji nismo smeli da pređemo. Povratak je još uvek moguć. Ukoliko se otisnemo i pustimo iluziju da se nastani unutar naše, sopstvene iluzije, biće kasno. Izmišljeni mi, izmišljen svet, a izmišljen i taj, drugi čovek.  Od toga ćemo nastradati realni mi i naš realni život.

Upravo taj trenutak u vidu sjajnog mamca, pojačanja naših emocija u mreži prepunoj neobičnog, čudnovatog i nikad doživljenog, a možda i zabranjenog, rađa nove fantazije koje projektujemo na tog drugog čoveka, uzdižemo ga i smatramo savršenim. Zbog toga što baš to i želimo, ne pristajemo na prestanak sna, očarani smo, a na sve „sitne nelogičnosti“, odmahujemo rukom i kažemo da to nije ništa. „Teško je“. „Ipak je to virtuelni svet“. „Kako smo mnogo toga već uradili i daleko stigli!“. Iz sna ništa ne može da nas prodrma. Još čvršće se hvatamo za to spasonosno sidro, ulažemo dodatnu kreaciju, šarm, liriku, potpirujemo požar ljubavi, koji treba i mora da se smiri. Volimo sebe takve, lepršave i srećne, a svako upozorenje na nepouzdanost tog drugog – sasecamo u korenu. Mislimo da nam zavidi, da je ljubomoran na našu sreću. Slepi smo i pred poljupcima koje šalje drugim devojkama (momcima) – „To nije ništa, to je drugarski“, fejvovima, svim tim važnim elektronskim znacima naklonosti. Ne želimo da vidimo da smo se prevarili, pogrešili, jer ne možemo da oprostimo sa svojom iluzijom, ona je sve što imamo i u nju smo već puno uložili. Progledavanje je veoma bolan proces u toj fazi. Što dublje gazimo kroz ovu vodu i napredujemo, sve više smo njome i okruženi. Shvatamo da nešto nije u redu, ali se tešimo geografskim dislokacijama, siromaštvom, okolnostima, poštovanjem života tog drugog, svojim, njegovim bližnjim. „Kako ćemo“? – „Teško je“. „Mi smo humani, ne želimo da tako mučki povredimo druge“. Istovremeno, druga strana nas i dalje uverava i ima strahovito dobar alibi da naravno „želi“, „hoće“, „voli vas najviše na svetu“….“ali“… To nejasno „ali“ traje dugo. Predugo, kao večnost. I ono je zapravo alarm, upozorenje i znak da druga strana ne može, neće ili ne želi da ispoštuje i proprati svoja osećanja iz virtuelnog sveta.  Preispitujemo se, razum kaže da imamo nemoguće snove, da tu nije nešto u redu, ali sada snovi neće da puste nas! Nama više ništa nije važno, sem tog našeg realnog osećaja i nerealnog čoveka s druge strane, kome težimo.

Kuda dalje? Nazad? Čini se da bi to značilo priznati sebi poraz, da nešto što smo doživeli kao idealno, zapravo je potpuno prolazno i kratkrotrajno. Mrtvo. Lažljivo. Slabije i površnije od bilo kakvog realno ispunjenog odnosa i obećanja. Te rane počinju jače da bole, nego one, koje smo doživeli od realnih ljudi. Ove poslednje su podnošljivije, jer nisu protkane lažima, oklevanjima, nemaju potporu u takvim, „božanskim“ rečima koje smo dobili na poklon od virtuelnog manipulatora i koje su nam tako prijale. Kako?  Takve reči su morale da budu istinite! Shvatamo da je svaki realan čovek zaista nešto i uradio za nas ako je rekao da nas voli, dok mrtva i nepostojeća internet figura – nije ništa. Ovo buđenje svesti ne dopušta da se nastavi dalje, još dublje, jer nailazimo na branu. Naš realni život je zapostavljen, u opasnosti. Okolina nas gubi, najbliži dozivaju da se vratimo, a mi propadamo, venemo –  upali u klopku. Uporedo sa našim bolom, sve više se dešava pritisak na manipulatora, od koga tražimo da uradi nešto, učini tu ljubav realnom, da pristane da se dogodite i ostvarite. Sve vreme mu objašnjavamo da „može“, ali  izgleda da on to neće i ne želi. On počinje da gubi živce, sabijen u ćošak, pokazuje konačno svoju pravu prirodu, osobine koje nije do tada. Od toga nam se lede kosti, lijemo suze i očajni smo. Polako shvatamo da on uopšte nije onakvo dobro, plemenito, nežno i uzvišeno biće kakvim smo ga doživeli i životom mogli da garantujemo da je takvo. Primećujemo i da upravo u trenucima kada njegova odgovornost prema nama i našim realnim stradanjima mora da proradi i preduzme nešto, jer se mi raspadamo, on pronalazi nove inspiracije, prebacuje pažnju i vokabularne mamce na nekog drugog i započinje da gradi nove čarobne kule ljubavi.  Shvatamo da nismo nezamenljivi,  da naše obmane više ni nas ne mogu da zaraze, da smo živeli u predivnom zamku satkanom od iluzija, zalutali u svet mašte. Polako se izduvava ružičasti balon nadanja, druga strana se od nas skriva (možda i nestaje) na internetu, ili ako njegov nalog i dalje živi, ne mari za naše postojanje, smeje se i zabavlja u traženju novog plena. Shvatamo i da smo obmanuti i da je preko puta nas neko ko se samo malo zabavio, obojio svoju realnost vedrim bojama uz našu, a da je sada na našem mestu neko drugi.  Naš život je zaustavljen. Povređeni smo mi, povređeni su naši bližnji. Sada nas peče bezdušnost i neprimećivanje svih onih, koji su bili uz nas, možda nas realno voleli i preklinjali da se vratimo u život. Nosimo stid, strah, osećaj strašne krivice, kajanja, neverice. Pokušavamo da udahnemo i pokrenemo se zatrpani ruševinama svog života. Neki vide izlaz u tome i da ga okončaju.

Zaključak:

Ko je kriv? Da li je kriva samo jedna strana ili odgovornost snose obe? Ili je kriva mreža?  Sada ta pitanja ništa ne vrede, kao ni odgovori na njih. Mrežu čine ljudi, pa tako ona, kao „hladan mehanizam“ ne može da bude kriva. Neko na njoj pronađe posao, neko razonodu, neko znanje. Ako ste na njoj pronašli „ljubav“, onda je to do vas, to je  ono što je vama bilo potrebno i što ste privukli. Ukoliko se to dogodilo, sada više nema smisla ni svrhe prebirati po gorčini, patnji, osećajima prevarenosti i izdaje. Ali kako sve to odbaciti, kada je ljubav bila realna i mi smo zaista realno povređeni? Suočavanje sa našim sanjarenjima, koja su nas i dovela do ivice provalije i prihvatanje odgovornosti, neophodan je korak u prihvatanju sadašnjeg poraza,  ali i iskorak u izbegavanju budućih sličnih eksperimenata i bolnih iskustava.  Takođe, uz čvrsto odupiranje svim budućim lakovernostima i naivnostima, radom na sebi.

Poverenje u ljude na društvenim mrežama mora biti pod kontrolom, smešteno u fioku na kojoj piše „oprez“, a pogotovo otvaranje i poverenje na emotivnom planu. Internet je prepun bića željnih ljubavi, očajnika i slabića. Da su jaki, ne bi ni voleli preko Interneta, a ukoliko bi zaista voleli i bili jaki, tada ne bi postojala ni jedna prepreka da tu ljubav i realizuju.

Da li vam se ovako nešto dogodilo na Tviteru ili na nekoj drugoj društvenoj mreži, uopšte, na internetu?

Verujemo da jeste, ili da znate bar nekoga ko je prošao kroz ovakav ili sličan pakao.

Ostavite nam svoje komentare i iskustva.  Biće nam dragoceni, jer su svedočanstvo o onome što se realno dešava u ovom svetu i kakve sve opasnosti prete. Oni su putokaz onima, koji su sigurni da tako nešto nikada ne može da im se dogodi. Može. Deli ih samo korak od toga-samo jedna olabavljena emocija. Ovakvih istorija, verujte, mnogo je. Oduprite se na vreme, dok ne bude kasno.

„Pre nego što se neko veže za vas, dobro ga upoznajte. Možda se iza „ranjive“ duše krije manipulator željan pažnje, koji „unovčava“ svoj očaj“.

Vode plavetne…

@mudra_lutka

Grabljivci preko interneta

Uobičajen
Grabljivci preko interneta

Dragi moji,

Ako mislite da smo vršnjaci po kalendaru, moram odmah da vam kažem da nismo, ali koliko znam o sebi, i ja sam nekada bila u tom, kako kažu, najsrećnijem dobu. Odrasli kao da ne žele da se sete svih muka koje se zovu odrastanje i misteriozan put koji vodi u kakvu-takvu zrelost. Ali da se vratim na vas, koji imate tako mnogo problema: kako svojih, tako i onih, koji se tiču drugih: škole, nastavnika, drugova i roditelja…Tu su i ona očekivanja da se uklopite, da ne štrčite, da vam se niko ne smeje, da vas uvaže, čuju, Teško i za napisati, a kako li tek za ispuniti!

I onda, kad se osamiš, tužan jer te niko nije pozvao ili zbog nečega što ne možeš da imaš, sedneš pred monitor i kreneš u svet… Svet sa koordinatama. Google sve zna i sve može, može da te poveže, informiše, da ti pruži sve što bi želeo, a još nemaš. Namerno kažem koordinate: navodno sve se zna. Ali vodi računa, jer je to samo varka. Znaš za plus i minus? Znaš i za beskonačno? Koordinate nisu na Googlu, već u tebi. Da li ih imaš? Da li znaš kada i gde možeš da se izgubiš i koga možeš da sretneš, tražeći izlaz?

Ovo sto sam napisala ti deluje sasvim suludo i nemoguće. Mislis, eto, opet me ograničavaju, savetuju, drobe ili kako se ono kaže – smara neka budala koja ne zna da ja valjda znam i ko sam i šta sam. Meni se to ne dešava.Veruj mi, imam ja poverenje u tebe, u tvoju pamet u glavi, ali nemam poverenja u onu drugu stranu, iza ekrana. Imaš li ti? Ako imaš, zasto imaš? Ovo ti zvuči smešno, ali da te pitam nešto: kad prelaziš ulicu, da li imaš poverenja u vozača da te neće zgaziti i da li juriš pod auto ili pažljivo procenjuješ situaciju? Gledaš i semafor, zar ne? Pa vidiš, kad si na bilo kojoj društvenoj mreži, uopšte na internetu, moraš znati da na tvom semaforu mora uvek biti upaljeno žuto svetlo, a znaš da to znači – oprez.

Zašto oprez? Pa, eto tako. Neki ljudi baš vole da se lepo provedu, a da ih to ništa ne košta, a da za to, što ništa ne daju, dobiju sve. Da ti objasnim: sedneš ispred ekrana, uđeš na neku mrežu, onako malo da vidiš šta ima novo, da malo tužan dan učiniš veselijim. I tu, neočekivano, pronađeš srodnu dušu i razumevanje…

Emocije ne znaju za zemaljsku geografiju, godine, status. Ali ne znaju ni da prosude koliko je, i da li je s druge strane baš onako, kao što nam neko piše. Emocije su čudo, umeju da budu razne i vrlo nerazumljive, čak nekada nismo u stanju da ih razumemo, iako su naše. Nikada ne znaš šta i ko će ih izazvati. Drugi ljudi, pogotovo virtuelni, mogu biti samo ekran po kome ispisujemo svoja očekivanja, želje, nade, sve ono što nemamo – a oni mogu da imaju i nude. Kako se ono kaže? A, da – srce na dlanu. Zar nije pametno zapitati se jesu li to moja očekivanja ili se stvarno neko najiskrenije bavi mnome kao ja njime?

Eto, ništa strašno i komplikovano. Samo par pitanja i  – žuto svetlo je upaljeno.

Toliko za danas, da ne „smaram“ više.

Tvoja Mila